1. poglavlje
У Београду опстаје и данас, један, по закону, кажњив обичај. Истина, спроводе га малобројни, али самим тим што је и даље жив оснажује веру да ,,није све пропало кад пропало све је”.
Свако јутро, у току радне недеље, пешачим одређену руту пре него што уђем у аутобус. То радим већ годинама.
У свако годишње доба, у свим климатским условима. Мој обичај.
На једној деоници моје јутарње стазе, ван станице, већ неколико пута возачи су заустављали аутобус и отварали врата да уђем. Нисам улазила, објашњавајући да нисам пропустила бус него да волим да пешачим, када би се отворила врата код возача, или у другачијем случају, само сам настављала даље. Пре неко јутро, ову грешку нисам поновила. На истој деоници пута возач је зауставио аутобус, отворивши прва врата и махнуо ми да уђем. Наравно да ми се није гужвало, ни стајало у месту, јер на овој линији брже се иде на ногама него на точковима. Али од свега тога било је важније да не покварим радост човеку што је другоме учинио добро. И ушла сам. И није ми сметала гужва, ни то што милимо.
Захвалила сам се на изласку, још једном, радосна што сам и ја то јутро учинила другоме добро.
