Drugog ponedeljka avgusta
Uz svitanje i plitko pevušanje,
Dok su odbljesci boje zrele kajsije
Igrali na tvojim jakim grudima,
Zanemarivši morska sujeverja
Tonuli smo u ljubavi.
Znala sam da ne smemo ići dublje,
Moje more je tako umorno od oluja…
Desilo se, stigla je bura,
Kao što su nemirni talasi
Koji se biju o stene sve jače i jače,
Tako je i moje srce od tad
Razbijeno u paramparčad…
Dragi, da li se zapitao onda:
Kada je jedan ili eventualno dvoje
Prekrše pravila mora,
Zašto sve što je oko njih vredno potone?
Samo želim da znaš:
Da je neko od nas konačno morao uhvatiti
Kolut za spas.
Spram pomorca koji je čudom preživeo buru,
I ja sam preklinjala za mirnu luku!
Da u životu više ne osetim isto,
Da u životu više ne osetim ništa!
Ali zbog tebe nije mi išlo…
Da li je to bila kazna?
Ne, blagoslov je!
Ali sad je već kasno, prekrših,
Okrenuh se i od tad je sve prazno…
Sudbina Lotove žene zadesila me je –
Moje more je samo stub soli.
Sada znam zašto kažu:
„Može biti i gore!“
Moje suze za tobom su postale Mrtvo more.