Želje se ostvaruju. Dvanaest godina čežnje za tobom… Od kada sam, slučajno, ispijajući već treću po redu gorku kafu i terajući sebe da konačno krenem na taj dosadni faks, vrteći program za programom, čula zvuk – tvoj zvuk – stajem i nestajem. Nisam u Beogradu; ja sam u crnoj haljini na obali svojeglavog mora, okružena nepokornim mračnim stenama, svedocima tragičnih dešavanja: borbi sa mnogobrojnim protivnicima za opstanak, krvoločnih odmazdi, razorene zarazom porodice…
Neko bi se sigurno zapitao: „Čime li je opčinio?“ Bez razmišljanja mogu vam reći: ponos, sloboda, doslednost, strast, autentičnost, bezgranična ljubav prema svemu svojemu. Sve sam to odmah mogla prepoznati u prvim notama od sada već naše pesme.
Tako, prisećajući se početka moje opsesije tobom, opijena mirisima divljih cvetova, gorkastih začina i kožne galanterije, najzad, najsrećnija na svetu, u dugoj crnoj haljini sa prorezom s desne strane, pratila sam tvoj zov – ovaj put lire.
Prilazeći kamenodrvenoj ogradi obavijenoj grubim, trnovitim rastinjem, spazila sam da stojim na ulazu tradicionalne kafane. Kroz otvore ograde, u skromnom dvorištu, mogla sam da vidim čoveka nalik ratnom junaku iz izvornih legendi: visokog, krupnog brkonju, sa istaknutim crnim očima ispunjenim životnom mudrošću, crnim povezom oko glave i odevenog u potpunu crninu. Nije pevao – proživljavao je gubitke svojih neustrašivih heroja. Njegov glas bio je toliko snažan da je zvučao kao čitav vojni hor.
Očarana dubinom i misterioznošću tog glasa, stajala sam nepomično sve dok me mlada devojka sa prelepim osmehom nije vratila u stvarnost. Nisam razumela šta mi je rekla sve dok je nisam pogledala u prodorne oči i shvatila da me ljubazno, a istovremeno i uporno, poziva da uđem.
Ušavši u dvorište, na terasi, a i u samoj kafani, osim drvenih stolova i klupa, spazila sam samo brojne crno-bele fotografije po kamenim zidovima. Verovatno su to bili rođaci i porodični prijatelji, uglavnom u narodnoj nošnji: muškarci sa oružjem ili okruženi stokom – neko u cvetu svojih plodnih voćnjaka, neko u maslinjaku, a neko u taverni u društvu prijatelja, rakomela i aktuelnih vesti; žene koje predu vunu, mese hleb ili prosto grle svoju decu, kao da je sve htelo iznova da ukaže: „Volim, cenim i štitim svoje.“
Ta jednostavnost i skromnost, a u isto vreme i čvrst stav koji se osećao u svemu, zadivili su me. U celoj toj atmosferi ugledala sam veličinu jednog naizgled malog, a u duhu beskrajno velikog naroda, kojem je za sreću potrebno tako malo: zajedništvo, pesma i ono najbitnije – sloboda.
Ćim sam sela za sto, ista devojka me je, na dobrom engleskom, upitala šta bih želela da poručim. Zamolila sam je da mi preporuči domaće belo vino i neko lagano meze, ali sam naglasila da sve bude isključivo domaće. Na to mi je domaćica uputila pogled pun ljubavi i zahvalnosti; a zatim, poput leptirića, odletela je da bi se što pre vratila.
„Koukouvagia“ – reče moj vraćeni leptirić. Pokušala sam da ponovim, pa smo zajedno prasnule u smeh.
Natopljeni maslinovim uljem ječmeni dvopek sa svežim paradajzom, bogato posut začinima od kojih sam mogla prepoznati divlji origano, izmrvljenim feta sirom i neizostavnim ovdašnjim maslinama, bio je tako jednostavan, a opet izuzetno ukusan, što mi je još jednom potvrdilo da je sreća u malim stvarima.
Snažno, živahno, ali i pitko domaće vino, mirisa pomorandže, veoma brzo me je odomaćilo. A možda i nije bilo samo do vina – zaboravivši na stid, pevušala sam poznate mi pesme, ne znajući značenja nijedne reči. Bio je to jako zanimljiv osećaj: poznaješ samo neprirodne izraze iz turističkog vodiča, ali prepoznaješ izgovor reči u pesmi, možda čak i dijalektni, i na sve to još prilično dobro možeš da ih ponoviš, kao da ti nešto govori da si već bila tu – da je to tvoje mesto. Možda si u prošlom životu bila i ti neki brkonja sa ovih prostora, srećan čovek okružen voljenom porodicom i pogledom na more.
Naravno, moje pevušanje i igranje rukama uz pucketanje prstiju nije moglo ostati neprimećeno od strane ponosnog brkonje. Radosno mi je mahao, uhvativši svaku slobodnu priliku – bilo tokom sviranja, bilo na svaki drugi način: pogledom, osmehom, pokretom, intonacijom tokom pevanja, pokušavao mi je reći da vidi i da je veoma zahvalan.
Kada je domaćica donela drugu čašu vina, pokrenula je sa mnom razgovor. U toku njega utvrdila sam da je moja teorija tačna: brkonja je njen otac, a kafana čija sam gošća njihov porodičan posao. Sa uživanjem mi je savetovala destinacije koje obavezno moram da posetim, šta moram da probam i šta da ponesem sa sobom. Još više se oduševila kada je čula da sam iz Srbije – neprestano se kikotala i brbljala mi je o svom srpskom prijatelju iz Novog Sada. E, moj Lalo, sumnjam da brkonja išta zna o vašem prijateljstvu.
Malo se zbunila kada je shvatila da možda previše spominje svog druga, pa me je brzo upitala odakle ja znam njihove narodne pesme. Jedva sam čekala da me pita isto. Sa neverovatnim elanom počela sam da joj prepričavam moju dvanaestogodišnju ljubav na daljinu. Nisam bila sigurna šta je više ispunjava – ponos, sreća, nežnost ili sve zajedno. Činilo mi se da bi me još malo mogla udaviti u zagrljaju.
Slatka iscrpljenost od previše emocija, sreće i želje da saznam i probam sve, a mogu reći i preukusnog vina, naterala me je da je zamolim da mi preporuči nešto njihovo od jagnjećeg mesa. Ponovo je bila polaskana mojim odabirom i naglaskom na izvornom; presrećna je momentalno nestala.
Da li je slučajno ili zbog veselog, razigranog duha večeri, koji je sigurno odzvanjao kroz nekoliko susednih uličica, pristizalo je sve više ljudi – domaćih, ali i stranaca. Iznenada, veličanstvena, pomalo zastrašujuća, a opet prelepa melodija lire ubrzala je tempo, a u prvi plan dopirali su povici mladića, škrip stolica i klupa.
Odjednom se ceo slobodni prostor kafane pretvorio u čvrst lanac muževnih, strastvenih, crnomanjastih jakih karika – naslednika vrhovnog boga Zevsa – koji su snažnim koracima, poput rasnih ždrebaca, divljim vrtlogom krenuli u ples.
Da li ste nekada razmišljali šta sve možemo saznati o mentalitetu i istoriji jednog naroda posmatrajući njihove igre? Hrabrost, junaštvo, neustrašivost, poštovanje, uzajamna podrška, poverenje, istrajnost – sve se to moglo sagledati golim okom. Ipak, uprkos postojanju određenih pravila, improvizacija nije zaostajala ni na korak, što je samo potvrđivalo koliko je osećaj slobode važan za lokalno stanovništvo.
Naravno, nije samo brkonja primetio moje divljenje i saosećanje prema ovom neustrašivom narodu – odalo me je toliko toga. Iznenada sam osetila lagani dodir ruke na ramenu. Visoka, vitka crvenokosa žena u tamno maslinastoj haljini, koja je sedela za susednim stolom prepunim rodbine i prijatelja, baš kao i za ostalim stolovima, pozvala me je da joj se pridružim u sledećem plesu. Bezuspešno sam pokušavala da je odbijem, pravdajući se da nisam odavde i da ne znam ni koraka – iako, iskreno rečeno, upravo to sam i želela. Jednostavno me je uzela za ruku i rekla: „Oslobodi se straha, pomoćiću ti.“ Mislim da sam tada po prvi put bila zaista slobodna.
Domaćin je upravo objavio kratku pauzu, a moj crvenokosi oslobodilac me je jako zagrlio, uzviknuvši: „Bravo!“. Prišavši mom stolu, primetila sam da osim poručene jagnjetine, spremljene prema tradicionalnom receptu, čeka i gomila darova: vino, voće, bugaca, cikudija.
U šoku, podignuvši glavu, uočila sam glavni uzrok mog nezaboravnog dana – uzornog domaćina, koji me je učtivo upitao da li bi mogao da mi se pridruži za stolom. Sa velikim zadovoljstvom sam ga pozvala, ali sam ga odmah zamolila da vrati sve počasti, iako sam mu beskonačno zahvalna na gostoprimstvu. Dobrodušni čikica, surovog izgleda, nasmejao mi se i dao mi do znanja da na to zaboravim – njegova sam gošća, a on pravi džentlmen; pravila njegovog doma moraju se poštovati.
Nije bilo ni nagoveštaja neprijatne tišine. Odmah nas je ponela žudnja za pričom. Pitanja su se nizala jedno za drugim, baš kao i priče mog sagovornika. Činilo mi se da je on tako dobro naučio globalni jezik samo da bi mogao celoj planeti preneti ljubav i jedinstvenost svog rodnog mesta.
Baš kada sam iznenadila mog saputnika spominjanjem El Greca, čuo se basovit glas njegovog, pretpostavljam, komšije, zahtevajući nastavak muzike. Moj brkati stariji prijatelj, više puta izvinjavajući se, bio je prinuđen da me ostavi – ali pod jednim uslovom: da naručim pesmu, što sam sa zadovoljstvom odmah učinila: „Είχα κάποτε μια αγάπη θάλασσα πλατιά… (Imao sam jednom jednu ljubav, kao more veliku…)“. Naša pesma. Taj zvuk koji me je doveo ovde – na mesto gde sam pronašla sebe, zapravo još pre 12 godina, u dnevnoj sobi blokovskog stana, kada sam slučajno čula tvoju muziku.
Kad ti se sve smuči, grad te s jedne strane iscrpi, a s druge, navodno, razmazi, lako se izgubiš u pogrešnim vrednostima, lažnoj sreći i tihom umoru. A onda, odjednom, nađeš se u božanstvenoj lepoti prirode, među ljudima koji vole, cene i uživaju samo u onome što im je dao univerzum. Možda na prvi pogled deluje da nemaju skoro ništa, ali zapravo imaju sve: mir, poštovanje, principe, tradiciju, ponos, ljubav, slobodu, more.
Čim su prsti dotakli liru i stvorila se prepoznatljiva melodija naše pesme, brkati, a Boga mi i bradati, komšija mog prijatelja momentalno se stvorio pored mene kako bi ukazao poštovanje i zahvalnost mom izboru: „Γεια μας!“ (Živeli), odzvonio je srećni, duboki glas, uz kucanje čaša. Raširene ruke s obe strane krenule su uvis, kao da smo oboje želeli da zagrlimo celo ovo prekrasno ostrvo, sa svim tim toplim i divnim ljudima — njegovim ljudima, a od ove večeri, usuđujem se reći, i mojima, jer ovde ne možeš biti tuđ ako poštuješ i ceniš kulturu tog naroda.
Od celokupne euforije te večeri nismo ni primetili kada je pesma završena, a naš domaćin je odlučio da je upravo sada došao trenutak za čuveni zeibekiko. Iako se koreni tog plesa vezuju za drugu regiju, domaći, kao što poštuju svoje tradicije, tako isto poštuju i tuđe, i u njima uživaju ako se u istim pronađu – baš kao što je slučaj sa ovim plesom.
Ponovo se čuo duboki glas mog novog prijatelja, ali ovog puta uz uzdah pun tuge, bar kako se meni učinilo. Izvinio mi se pogledom i, stegnuvši moj dlan, odleteo pravo u centar dvorišta. Telom i dušom, kao raširenim krilima, ispunio je celu baštu taverne, teško koračajući po kamenom podu. Korak po korak vodio je svoju bitku sa ličnim uspomenama, o kojima mi možemo samo slutiti.
Svako je u tom trenutku pomislio na svoj lični bol, i svačija duša je plesala sa mojim novim drugarom na kamenom podu dvorišta — svoj solo ples, sopstvenim pokretima, u cipelama koje su propešačile svoje staze, možda na prvi pogled slične, a češće potpuno različite.
Potonuli u svojim razmišljanjima, zaboravili smo na našeg pobunjenika. Iscrpljen od borbe sa samo njemu poznatim emocijama, počeo je da se klati. Kao ranjeni orao, bacio se na pod da bi završio bitku i spasao sebe bar na neko vreme, dok ponovo ne odluči da se uzaludno bori sa setom. Spustivši se na kolena, sagnuo je glavu, izražavajući poštovanje i zahvalnost svojim proteklim godinama i gubicima. Shvatao je da bez njih ne bi bilo njega takvog kakav je sada.
Osećaj zahvalnosti ljudi odavde mogao se prepoznati u svemu, čak i u sećanju na najteže iskustvo jedne osobe: zahvalnost za lekciju, za sadašnjost, za budućnost u koju veruju — takođe uz pomoć tog istog osećaja. Iako ponekad emocije navedu čoveka na borbu, ne ni sa kim drugim, već sa samim životom, u njegovoj istinskoj pojavnosti, na kraju ipak sagneš glavu i zahvališ se za sve ove godine i lepotu koja te okružuje.
Trenutak tišine — a zatim neverovatna jačina aplauza. Neko je brisao suze, neko se kezio, a neko je čak pritrčao da ga zagrli ili mu pruži ruku, zahvalan na smelosti da sa nama podeli svoja osećanja. Niko nije ostao ravnodušan. Zar nije to suština opstanka jednog relativno malog naroda i, naravno, dobrote?
Opijena više neverovatnom količinom emocija nego vinom, morala sam da krenem nazad u hotel, jer sam znala da se u suprotnom neću ukrcati na let — ne zbog uspavljivanja, apsolutno ne.
Moleći ih barem dvadesetak puta da me puste jer sutra putujem, uz dalja nagovaranja, suze u očima s obe strane, grljenje i neprestano čašćavanje, jedva su pristali.
Nekih osamsto metara duž obale ponovo sam izvodila svoj ples ranjenog orla — u sebi, jedan na jedan sa svojim osećanjima prema tebi, moj Krite. Videćemo se mi, i ne jednom, moj dragi, a za sada te nosim sa sobom u preobražaju koji si stvorio.
Kofer je skoro spakovan; ostalo je samo da ubacim flašicu gela i šampona posle tuširanja, kao i crnu haljinu — svedokinju, za mene do sada, najlepše večeri — u nadi da će se zatvoriti uprkos gomili začina, maslina, sireva, ulja i vina… Ne marim za težinu, samo da ponesem sve — sve tvoje što mogu.
Već koliko-toliko oporavljen, orao se spremio za svoj novi let. Dok sam prilazila aerodromu u Heraklionu, setila sam se reči tvog najpoznatijeg sina, Nikosa Kazandzakisa: „Nemam nade, ničega se ne bojim, slobodan sam“. A ja sam, posle našeg susreta, tiho dodala, samo sebi: „Volim, cenim i štitim svoje“.
