Spuštaju se jesenje magle
I od njih ne vidiš
Da odlazim polako
Evo kofer pakujem
Sita sam svega i ničega
Spuštaju se jesenje magle
I od njih ne vidiš
Da odlazim polako
Sa njima i moje ruke padaju
Utrnule su raširene
Čekajući da ih stegneš u zagrljaj
Odlazim ti
Aleksa
Ne radujem se ovom pakovanju kofera
Ni nogama se mojim ne žuri
Ali je vreme
Osećam da te guše moji pogledi
Jer ni sam ne znaš šta bi sa njima
A ja u tvojim vidim samo ono što želim
Spuštaju se jesenje magle
I moje grudi sve teže dišu
Na njih su sele
Sve neizgovorene želje
A što bih ti ih sad govorila
Vreme je da odem
Da ne kvarim ovaj rastanak
Spakovaću ih u kofer
Grudi su moje umorne
Vreme je da ih rasteretim
Nemoj da misliš
Da će mi biti lakše
I taj papirić koji sam ti poslala
Koji ti govori da me pozoveš
Jer je lakše da telefon crveni i spušta pogled
I on je izbledeo
Možda si ga greškom zaboravio u nekoj kanti
Možda je zato i dobro
Što se spuštaju jesenje magle
Lakše je ne videti
Da si moj papirić ostavio na čekanju
I bolje je ne znati u kojoj kanti izgužvan stoji
Spuštaju se jesenje magle
I ja ti odlazim
Bez mojih pogleda lakše ćeš disati
Neću te podsećati na papirić koji si propustio
Možda te samo konobari podsete
Kad im zafali moj osmeh
Da sam bila tu
Magle se spuštaju
Biće ti lakše
Što ne vidiš da odlazim
Ja ću kako umem
Ruke ću ubediti da su čekale kofer da ih stegne u zagrljaj
Kofer da su ga grudi čekale da im olakša
A mene će jesenje magle da sakriju
Od mene same
Lakše je da ne vidim da odlazim
