Jednog dana, možda u sredu, ili četvrtak,
Otključaćeš vrata malog stana,
Bacićeš torbu na pod zajedno sa
Socijalnim osmehom
I ona će jako tresnuti o parket –
Puna je sitnih priča ljudi,
Priča koje si danas sakupio,
Ili onih koje su tu već neko vreme.
Ta torba ti je slomila rame.
Jednog dana, možda u sredu, ili četvrtak,
Zalupićeš vrata malog stana
Time zatvorivši sebe
Zajedno sa svime što te boli.
Reći ćeš da ne voliš ljude i
Mrzećeš sebe zbog toga.
Tog dana, te srede, ili četvrtka,
Besno ćeš skinuti crni jesenji kaput
Zajedno sa svim socijalnim maskama
Koje si pokušao da skrojiš da bi ostao
Neprimećen.
One su se do te srede, ili četvrtka,
Već duboko slepile sa tobom,
Kopaćeš i grebaćeš tupim noktima
Ne bi li ih poderao.
I boleće te proces ponovnog traženja sebe.
Nećeš se sećati kada si se izgubio
Niti ćeš moći da pišeš
Ni da stvaraš
Jer su ugušili svu kreativnost u tebi
Uniformisanjem,
Gledali su te čudno onda kada si nosio boje
I ti si mislio da je bezbolnije da postaneš siv.
Spustio si kapke,
Usne su ti postale tanka ravna linija i više
Ti nisu viđali zube,
A ruke su već odavno odbijale da se same pružaju.
I baš niko nije znao da noću, pre spavanja,
U lavabou kašlješ boje za koje si mislio
Da si izgubio.
Jednog dana, u sredu, ili u četvrtak,
Vratićeš se kući da ćutiš
I nećeš odgovarati na pozive,
Skinućeš šminku i obući široki dekin džemper,
Iako deke nema više.
Pogledaćeš u svoje ruke koje su se,
Gle čuda, promenile,
Postale su bolne i ukočene.
Nećeš reći da se osećaš loše jer niko
Neće razumeti zašto,
Pogotovo ne oni koju nisu razumeli
Ni kada si bio dobro
Živeći autentično.
Jednoga dana, u sredu ili u četvrtak,
Pobeći ćeš od drugih
Ne bi li našao sebe i svoj smisao,
Dodirnućeš ga, i opet mu obećati da se
Baš nikada nećete rastati,
Tvoj smisao će ti verovati
I neće biti ljut što si ga izdao.
A taj dan…nije ni sreda,
Ni četvrtak,
I samo ti znaš
Da iznova tražiš sebe
Baš svaki,
Svaki
Dan.
