Večeras pišem Tebi u čast.
Tebi koji više nisi među nama.
Tebi čije lice nikada lično videla nisam, al’ jedno znaj, neću ga zaboraviti nikada.
Nad mojim gradom nemo se spušta mrak.
Ne mogu da se otmem utisku da si nekada njime hodao i ti sam.
Imao si snove.
Imao si i nade, a onda ti se dogodio pad.
Borio bi se da si imao šanse, znam.
Ali nisi.
I u tome, nažalost, nisi bio sam.
U podne toga dana čula se vriska svuda i to, nažalost, znam.
Nakon toga usledile su suze, bol i plač.
I jedna se nacija konačno rasula u paramparčad.
Ali tu ovoj priči, na sreću, nije bio kraj.
Želim da čuješ, iako verujem da već znaš.
Tvoj pad pokrenuo je borbu za spas.
Borbu za bolji život i rad.
I tu priči još nije kraj, već samo početak, obećavam, u ime svih nas!
