Alarm zvoni, jednom, pa drugi put, sekund nakon što počne da zvoni i po treći put, gasim ga i ustajem.
7h otkucava na satu, dok voda za kafu vri, ispijam je, na miru, u tišini, da bi nakon nekih petnaest minuta iz svoje sobe, glasno lupajući vratima, izašla moja ćerka i prekinula mi mir. Ćuti, kao po običaju, uzima jabuku sa stola, pojede je mrzovoljno, a zatim žurnim korakom kreće ka vratima i nestaje mi iz vida, ne rekavši ni reč, naravno, a i ja kao po običaju ne pitam ništa. Deset minuta nakon njenog odlaska, ja sedam u svoj auto i krećem na svoj posao. Tačno u 8, ulazim u kancelariju, pozdravljam kolege i sedam za svoj sto. Ubrzo počinjem da se gubim u novoj gomili papira koja me sačeka na stolu svakog jutra, bez obzira na to da li sam sa prethodnom završila ili ne. Dva sata bez prekida provodim u tom haosu, da bi tačno u 10 h, kao po komandi neko od mojih kolega objavio da je vreme za pauzu.
Izlazimo na terasu, i počinje razgovor, svako sa svakim, ali se koji put dogodi i da niko ni sa kim ne progovori ni reč, u zavisnosti od raspoloženja i situacije na poslu.
Ovo jutro bilo je baš jedno od onih kojima se radije ćuti nego što se govori. Nikad nas više posla nije čekalo nego tog dana, pa smo ispijali kafu i gledali svako u svoj telefon u tišini. Tu prijatnu atmosferu prekinula je jedna moja koleginica, uzviknuvši – „Svašta!” – Svi za tren podigosmo upitne poglede ka njoj, a ona onda pojasni svoju reakciju – „Opet je neko dete pokušalo da se ubije.”, reče i duboko uzdahnu, pa baci još jedan pogled na telefon i dodade – „Piše, po proceni lekara, popila je punu šaku bensendina. Policiji je, navodno rekla da je to uradila, jer nije mogla da podnese način na koji su se vršnjaci i ljudi iz njene okoline ophodili prema njoj.”
„Siroto dete!”, uzviknu neko. Svi klimnusmo glavama u nameri da nastavimo tamo gde je svako od nas stao, pre nego što se ova konverzacija dogodila, kad mi telefon koji sam držala u ruci i pripremala se da ga upalim, zavibrira, a koji sekund potom poče i da zvoni. Neću da vas lažem, sledila sam se od straha kada sam videla da na ekranu piše:
„Dolazi poziv
Aleksandrina razredna.”
