Jedan stariji čovek, (u svojim sedamdesetim godinama, reklo bi se na prvi pogled) sedeo je u svojoj stolici za ljuljanje boje slonovače i lagano se njihao. – „Dva časa je posle ponoći. Kasni su sati, sada svi čvrsto spavaju, sigurno. Ovo je moja šansa!”, rekao je i polako, ustao sa svoje stolice, ulažući i poslednji napor u to da ne izazove uobičajenu škripu nameštaja. – „Ako ovo ne uradim sada, neću nikada!”, šaputao je, samo tren ili dva kasnije, sebi u brk, dok se sporim, tromim, sitnim koracima približavao svom radnom stolu. Pošto se polako spustio u svoju udobnu, kožnu, kancelarijsku stolicu, upalio je lampu koja se nalazila u ćošku velikog drvenog, stola na kome se takođe nalazila i hrpa papira, a zatim pokretom ruku, (tapšanjem, bolje rečeno) ugasio svetla u sobi. Kada se uverio da samo lampa na stolu gori, iz srednje fioke koja se nalazila sa njegove desne strane u radom stolu, izvukao je papir i penkalo. Penkalo je, odmah nakon što ga je uzeo u ruke, spustio ravno ispred sebe na sto, a prazan papir vrteo je po rukama još neko vreme pre nego što je napokon počeo nešto po njemu i da piše…
***
„Rad je stvorio čoveka…”, – tako je meni govorio moj otac od kad znam za sebe. Zaprvo, to je jedino po čemu ja pamtim svog oca jer, on se nikada u životu nije igrao sa mnom, nije me vodio u školu ili na sport, kao što bi to drugi očevi činili sa svojim sinovima. Sve je to uvek radila moja majka, odnosno vaša baka jer, on je bio previše zauzet da bi na te “gluposti”, (kako bi ih sam često nazivao), gubio vreme. Možete li da zamislite, nije mi čak ni na maturski ples bio došao, jer je imao puno posla. Bio sam ljut na njega, zbog toga što nikad nije bio tu za mene i obećao sam sebi da ja neću biti takav otac svojoj deci, ali to obećanje nisam ispunio, kao što i sami znate deco. Nije da sam ga zaboravio, samo sam se kasnije tokom svog života isuviše trudio da zadovoljim svog oca jer, dok sam bio mlađi, on nikad nije bio zadovoljan ni sa čim što bih uradio ili bar to nije pokazivao. Tek kad sam počeo da radim i zarađujem počeo je da pokazuje da je ponosan i zadovoljan sa mnom, pa sam se zbog toga ja trudio da radim, što više i što bolje. Nasledio sam njegovu firmu, čim se povukao iz posla, a par godina kasnije vi ste došli na svet i ulepšali mi ga… Ti, Marko, a kasnije i tvoja sestra postali ste razlog mog rada. Želeo sam da vam, baš kao i meni, ne zafali ništa u životu, ali, dok sam ja time bio zauzet, vi ste odrastali uskraćeni za moju pažnju, ljubav… Dakle, i ja sam, kao i moj otac što je, zbog posla, propustio sve one događaje koji su vama bili važni, a da to nisam ni primetio… Ti si, naprimer, bio ljut na mene svaki put kad bih propustio fudbalsku utakmicu tima u kome si igrao, a tvoja sestra svaki put kada bih propustio neko njeno takmičenje u plivanju. Danima ne biste izlazili iz svojih soba kad bi se tako nešto dogodilo, a ja sam se uvek, za to vama iskupljivao nekim skupocenim darovima i to bi se tako završavalo. To je bila moja najveća životna greška deco, jer, ja sam vam na taj način davao i omogućavao sve drugo, osim onoga što je vama tada bilo najviše potrebno. Kao što već rekoh, ostali ste uskraćeni za moju ljubav, pažnju i osećaj važnosti. Jednom prostoproširenom rečenicom rečeno – ostali ste uskraćeni za sve ono što je, složićete se, svima nama preko potrebno tokom odrastanja. Odrastajući na taj način, postali slični meni i mom ocu. To sam shvatio tek, kad sam postao penzioner jer, tek tada sam imao, bolje rečeno, našao vremena da vam se posvetim onako, kako to nikad ranije nisam, to jest, pokušao sam, ali niste obraćali pažnju na mene. Niste, jer ste jurili novac, ugled, poštovanje, moć… Ćutao sam o svemu ovome dugo, ali što sam stariji to mi je teže da u toj svojoj nameri istrajem, zato vam sada ovo pišem. Pokušajte da ispravite moju grešku, molim vas, dok još nije prekasno, prestanite da jurite novac i moć i posvetite se svojoj deci i porodici jer, samo to zaprvo ostaje iza nas. Velika kuća, auto, život na visokoj nozi i stvari slične onima koje jurite ništa ne znače, ako porodica nije na okupu i ako njeni članovi nisu srećni i zadovoljni, ne zaboravite to!”- pisao je starac i pisao, sve dok nije napisao sve što mu leži na duši. Kad je konačno bio završio, ruke su ga bolele, prsti su mu trnuli, a oči izmorene od svetla lampe, skoro da su se skroz bile zatvorile, ali on nije posustajao od toga da ispuni svoju zamisao, već je iz poslednje od tri fioke, koje su se nalazile u sklopu njegovog radnog stola, izvadio kovertu. Na njenoj poleđini, svojom rukom, napisao je – „Mojoj dragoj deci”, zatim je nežno presavio papir na pola i lagano ga stavio u kovertu. Ne ispuštajući tu kovertu iz ruku, isto onako tiho i lagano, kako je seo u stolicu ustao je iz nje i bacio pogled ka zidnom satu, koji se nalazio u blizini ulaza u sobu. – „Četri časa iza ponoći je, boga mu!”, ote mu se da izgovori, dok je staračkim, korakom hodao ka izlazu – „Mislio sam da će sve ovo mnogo duže trajati!”, dodao je, dok je prolazio kroz hodnik koji je vodio u dnevni boravak, kroz koji je morao da prođe da bi došao do svoje spavaće sobe. – „Izgleda da je vreme za počinak, ali pre toga…”, zaustio je starac i zastao kod malog staklenog stočića koji se nalazio baš na sredini dnevne sobe, da bi se malo zatim sagao, ne bi li spustio kovertu sa pisancetom na staklenu površinu stočića, no, ne lezi vraže, pre nego što je to uspeo da učini, papir mu je ispao iz ruku, a on se srušio na pod… U tom trenutku, u kući nije bilo nikoga ko bi čuo ili video starca, tako da su ga tek dva dana kasnije pronašli, kako mrtav leži na mestu na kom je bio pao. Njegov sin ga je pronašao, kada se kući vratio sa poslovnog puta. On mi je ovu priču, plačući, jednom prilikom, dok smo za kafanskim stolom sedeli i ispričao, a ja sam je, evo sada, pred sam kraj svog života, morao sa vama podeliti jer, ne bih želeo da istu grešku načinite i vi.” – izgovorio je tiho, moj otac pre nego je, jednom zauvek, napustio ovaj naš i preselio se (verujem) na neki drugi, lepši i bolji svet.
***
Zapisala je, pa potom, polagano pomerajući kursor miša svojim prstima, od početka do kraja pročitala tekst koji je otkucala i dok su joj još suze tekle niz lice, zatvorila računar. Nije videla, a ni čula da sam ušla, jer je bila previše zadubljena u svoje misli, pa sam imala vremena da pročitam ceo tekst, a da ona to ne primeti i ljudi moji, moram vam priznati da mi još uvek u ušima odzvanjaju starčeve reči – „Pokušajte da ispravite moju grešku”, te molim boga da ova priča nije istina, njena istina, već da ju je samo izmislila ili od nekog čula, pa zapisala, baš kao što i ja vama ovo pismo pišem sada.
