Posedasmo za sofrom… Jedosmo večeru. Banje veče beše…
Još uvek se te večeri i svega što sam čuo sećam, kao da se juče zbilo. – „Već punih deset godina bio sam inspektor za krvne i seksualne delikte, kada se ovaj događaj zbio…”, počeo je moj, sada već, uveliko pokojni deka priču. Sedeli smo, za sofrom, ćutali i pod sjajem sveće ga slušali. – „Badnje veče je bilo, baš kao sad što je… Dežuran sam bio, i već desetu godinu za redom provodio Badnje veče van svoje kuće, sa kolegama u kancelariji, umesto sa svojom porodicom. Sedeli smo i prepričavajući dogodovštine iz godine koja je za nama ostala, čekali da na zidnom satu otkuca dvanaest časova, ne bi li jedni drugima Božić čestitali. Sedeli smo i smejali se nečijoj šali, crnohumornoj, razume se, kada je zazvonio telefon. Podigao sam slušalicu, a glas sa druge strane na moje reči – „Treće odeljenje Beogradske policije, izvolite”, rekao je – „Brzo dođite, desilo se ubistvo, u ulici toj i toj…”. – Kada je glas sa druge strane žice, rekao sve informacije koje su za moje kolege i mene bile relevantne – „U redu, odmah dolazimo!”, rekao sam i spustio slušalicu. Dok sam to činio, kolegama sam već, drugom rukom pokazivao da krenu ka izlazu, a ubrzo sam i ja, baš poput njih navukao na sebe stari, izlizani, ali još uvek korisni, vojni kaput preko svoje uniforme i trčećim korakom, uputio se ka izlazu iz zgrade. U vremenskom razmaku od pet minuta, našli smo se pred zgradom za koju nam je prethodno bilo rečeno da se u njoj desilo ubistvo. Nije bilo potrebe da ubicu tražimo niti da ga jurimo, jer već pred zgradom nas je čekao…”, govorio je tiho i polako, moj deka, praveći pauzu samo za toliko da iz svoje lule, koju je toliko voleo, povuče koji dim. – „Bio je to, neki snažni, veliki džin deda, zar ne?”, pitala ga je moja najmlađa sestra, dok se udobno smeštala u njegovo krilo, (imala je tada sedam godina). -„Zaprvo…”, nastavio je, istim, blagim i smirenim tonom, dok je ona svoju malu glavu udobno smeštala na njegove grudi. – „Verovali ili ne, deco moja…”, izgovorio je, ljuljaškajući moju, malu sestru u krilu. – „Bila je to jedna žena…” , dok je deda ovo govorio, moja majka je iz njegovog krila moju sestricu uzimala da bi je u krevet smestila, a mi ostali, samo smo se međusobno, pogledali i nadali se da deda neće prestati da priča… – „Stajala je oslonjena o ulazna vrata zgrade i mirno čekala. U jednoj od svojih, krvlju uprljanih ruku držala je opušak od cigarete koju, samo što je bila dokrajčila”, deda je govorio, a ja sam u glavi zamišljao scenu koju je opisivao. – „Onako sićušna, pogrbljena i ispijena, posmatrala nas je svojim krupnim svetlo-zelenim očima, dok smo joj prilazili, usput koristeći priliku da svakog od nas, ponaosob, od glave do pete, za to vreme osmotri. A, kad smo joj prošli dovoljno blizu, rekla je, glasno i jasno, gledajući, baš mene, pravo u oči – „Dobro veče, gospodo! Žao mi je što vas na ovaj, sveti dan, uznemiravam i odvajam od porodica i kuća, ali ja, prosto… Nisam mogla više… Morala sam da ga ubijem!”, prozborila je, kratko, potom bacila opušak cigarete na beton, svom svojom snagom ga zgazila nogom i pružila ruke da bi joj na njih neko od mojih kolega stavio lisice”, uzdahnuo je duboko, nakon što je ovo rekao, a ja sam prišao bliže njemu i gledajući u oblake dima koji su iz njegove lule izlazili, u svojoj glavi, komad po komad, kao da puzle slažem, sklapao sliku. – „Pošto se već, žena sama predala, nije bilo potrebe da pravimo scene i obaramo je na pod, kako to procedura, neretko, od nas zahteva”, objasnio je deka, stručno. – „Ona, nije bila naoružana, niti se opirala, tako da moja dugogodišnja partnerka u rešavanju zločina, nije imala preteranih poteškoća da joj na ruke stavi lisice i povede je ka policijskim kolima, doduše… Sa sobom je, za svaki slučaj, povela par naših kolega zlu ne zatrebalo, jer… Kad su takve situacije u pitanju upamtite moje reči deco, nikada do samog kraja, ne možete znati sa kim imate posla. Ja sam, sa druge strane, sa ostatkom tima, bio krenuo ka stanu, iz kog nam je, pre samo par minuta, bilo javljeno da se zločin dogodio”, rekao je, a tada sam se konačno, i ja umešao. – „Čekaj malo, deko!”, rekao sam – „Ako sam dobro shvatio, ona… Ta žena je sama prijavila zločin koji je počinila”. – „Tako je, mladiću moj!”, uzvratio je, a onda se sva prisutna, ostala omladina počela meškoljiti i međusobno jedni druge zapitkivati – „Zašto??!!” -„Polako, deco moja!”, rekao je i tako umirio graju – „Ako čujete priču do kraja, shvatićete…”, i, tako je među nama ponovo zavladala tišina. – „Ušao sam u stan i napravio par koraka kroz hodničić, da bih došao do prve prostorije. U njoj se, glave oborene na sto, u sedećem položaju, još uvek, bio nalazio naš subjekat, odnosno žrtva”, dok je deka, ovo govorio, u prostoriji je ostalo, samo nas troje najstarije dece i par starijih, jer je majka svu moju mlađu braću i sestre, jedno za drugim, smeštala u krevet. – „Prišao sam mu”, nastavio je, pošto se malo nakašljao i povukao još koji dim. – „Stao iza stolice na kojoj je sedeo i odmah uočio prostrelnu ranu od metka na njegovoj glavi… Bio je to, samo jedan metak, deco moja, ali, on je bio dovoljan da na život tog čoveka stavi tačku jednom, zauvek…”. – „A, oružje, deda?”, ponovo sam se umešao. – „Oružje…”, ponovio je, pa, posle trena razmišljanja, dodao – „Oružje smo moje kolege i ja, našli kako leži na podu, u blizini stolice na kojoj je žrtva sedela. Koliko se sećam i to oružje, taj pištolj, bio je umrljan krvlju, mada… To je sad najmanje bitno… Ono što je bitno, dragi moji, i što je ujedno i razlog zašto vam, baš u ovom trenu, pričam o ovom događaju, usledilo je kasnije, te večeri”, naglasio je, podigao obrvu i još više se namrčio, ne bi li svojim rečima, još više dao na značaju, pre nego je nastavio. – „Bilo je nešto blizu jedanaest sati, kada sam sa kolegama iz forenzike prikupio sve potrebne tragove, što je značilo da sam imao više informacija o tome kako se događaj odigrao, a samim tim i malo jasniju sliku o svemu. Tada sam se uputio ka stanici, gde me je u sobi za ispitivanje, već bila čekala osumnjičena. Dakle, negde oko pola dvanaest u noći, stigao sam sa fasciklam, punom svežih informacija, u stanicu i krenuo u sobu za ispitivanje, ali me je na ulazu sačekalo, par mojih, dobrih kolega i još boljih prijatelja, sa istom molbom. – „Ne ulazi unutra!”, viknulo je, njih troje uglas. – „Samo slušaj!”, dodali su, i pokazali mi na staklo, koje je delilo sobu za ispitivanje i sobu za posmatranje ispitanika. Pošto su bili tako uporni, meni nije preostalo ništa drugo, nego da sa druge strane stakla gledam, svoju partnerku kako saslušava osumnjičenu… Zapravo, kad malo bolje razmislim… Ta žena je sama pričala, moja partnerka ju je samo slušala. – „Bio je mlad i lep, naočit i duhovit, razume se…”, govorila je žena, čija je ruka, u kojoj je slabašno držala cigaru, očito bila drhtala”, govorio je deda, a oči su mu sijale, kao i uvek, kada bi tako, neku svoju dogodovštinu iz mladosti nama, još uvek, derištima, u to vreme, prepričavao. – „Obećavao je kule i gradove, vodio me, u skupe restorane, na more i razna druga mesta, ma… Poklanjao mi je svet na dlanu, sve, dok se za njega nisam udala” – govorila je, idalje uspevajući da zadrži suze. Gutala je knedlu za knedlom, dok je govorila.”, dočaravao je. – „Ubola je premiju!”, govorili su iza mojih leđa, a i ja sam prokletnica, mislila da je tako, zaista, ali sve je to trajalo… Hoću reći, taj savršen život, pun radosti, lepih iznenađenja i obećanja, trajao je, samo prvih tri do četiri meseca. U vreme, kad smo doznali da sam trudna, i kad sam mislila da našoj sreći neće biti kraja, sve se promenilo. Umesto komplimenta, dobijala sam uvrede, prvo kroz šalu, a onda direktno, samo, naravno, to se nikada pred drugima nije dešavalo. On…U javnosti se trudio, da uvek održi sliku divnog, brižnog i vernog, muža i oca, a… kad ostanemo sami… U prvo vreme, kao što rekoh, govorio mi je svašta… Vređao me je i ponižavao, odvojio me od sveta i meni dragih ljudi, a kad sam se porodila… Kada sam mu, prvo dete, našeg sina rodila, sve je postalo još teže, crnje i gore… Tada je usledio i prvi šamar. Sećam ga se kao da se juče zbio. Mali je mnogo plakao… To veče, imao je jake grčeve, i njemu je, razume se. zasmetao njegov plač, a naravno, on se datetom, uopšte nije bavio, osim ako neko, ko nas “poznaje” ne bi bio prisutan. Vikao je na mene, svašta mi rekao… Iz sveg glasa, govorio je da sam nikakva majka, da ne mogu ni rođeno dete da smirim… Da bi me na posletku udario”, prepričavao je deda, a suze su mu, po prvi put u životu, otkad ja znam za sebe, preda mnom potekle niz lice. – „Jeste li otišli?”, upitala ju je, moja partnerka, isto tako, gutajući knedlu za knedlom u grlu. – „Kuda, draga gospođo…”, odgovorila joj je, kao iz topa. – „Nisam imala kuda…” – „I?”, nastavila je inspektorka – „Šta se posle dešavalo?”, pitala je, trudeći se da ostane pribrana. – „Pa, ukratko da vam kažem… Da ne dužim previše. Onako, kako sam prećutala taj prvi šamar, prećutkivala sam i batine, godinama… U početku, bio je to, “samo”, po koji šamar uz obavezno izvinjenje. – „Ne znam šta se sa mnom zbilo, neću više nikad…”, govorio je, u prvo vreme, klečao na kolenima i molio me da mu oprostim, a kasnije, tukao je, udarao i gazio me, čime kako i kad je stigao, svaki put, sve manje i manje pazeći…”, objašnjavala je i malo po malo otkrivala, modrice po gornjim i donjim ekstremitetima, opekotine od cigara, tragove od udaraca kaišem, ma… Nema kakvih rana po njenom telu nije bilo…”, objašnjavao je i kradom, povremeno, brisao suze sa obraza. – „Da ga nisam, večeras ubila…” – izustila je, naposletku. – „Verujte mi gospođo, da bi on ubio mene, a bojim se i našu decu, vrlo uskoro, a ja… Nisam smela to da dozvolim… Ne, nakon svega što smo u toj kući preživeli i doživeli, sve troje”. – „Troje?”, ponovila je, inspektorka. – „Moj sin, ćerka i ja…”, objasnila je žena, brišući suze koje su joj, malo po malo, tekle niz lice i padale po stolu. – „Dobro…”, reče inspektorka, naposletku, pošto se malo sabrala. – „Baš večeras? Zašto si to učinila, baš večeras?”, ponovila je, trudeći se da ne oda svoju slabost. – „Došao je kući mrtav pijan i tražio nož da preseče kolač”, počela je da objašnjava. – „Ja… Ja sam mu ga u ruke dala, a on je… On je, umesto na kolač nož stavio meni pod grlo”, govorila je, a glas joj je podrhtavao sve više i češće. – „Sva sreća…”, nastavila je – Bio je mortus pijan, pa je, dok je mrmljao neke uvrede, pao meni oko vrata. Dovukla sam ga nekako, do stolice, i postavila da sedne. On je po automatizmu, glavu spustio na sto, a ja sam… Ja sam tada shvatila i prelomila u sebi šta mi je činiti… Otišla sam u našu sobu i pošto sam znala gde krije pištolj, za tren oka sam ga pronašla uzela u ruke i… Šta se dalje desilo, već i sami možete prespostaviti, draga moja… Jedan pucanj u potiljak i agoniji je došao kraj…”, rekla je, obrisala i poslednju suzu, dokrajčila cigaretu koju je, već uveliko bila pušila i krenula ka izlazu… – „A deca?”, upitala ju je moja partnerka, na kraju. – „Deca su kod komšinice… Nju sam zvala, pre vas… Ona je… Znala sve”, rekla je, kratko pred odlazak u istražni zatvor. Na izlasku, ta žena, pogledala je u moju partnerku, još samo jednom i rekla – „Dobro pazite, kome rađate decu, draga moja, da u životu, ne biste došli u situaciju u kojoj sam sada ja, i… Srećan Božić!”, dodala je, bacivši pogled na zidni sat koji se u toj prostoriji bio nalazio, pre nego je, pred našim očima, korak po korak, lagano, ali odlučno, bez imalo bojazni, otišla dalje, svojoj sudbini… I, tako, dok je ta žena odlazila, moja partnerka u rešavanju zločina tada, kasnije žena, koja je postala moja životna saputnica, a vaša baka, u mene je pogledala, očima prepunim straha, brige i očajanja. E, taj pogled… Baš taj pogled, deco moja, meni je bio dovoljan da shvatim kakav čovek ću se truditi da ne postanem… Nikada”, izgovorio je, deka pućkajući svoju lulu i posmatrao nas, suznih očiju, još neko vreme, pre nego što je dodao – „Rekao sam joj tada, da, ako se ikad usudim da podignem ton, a kamoli ruku na nju, puca u mene, bez razmišljanja…” i završio tako priču, da bi koji trenutak, potom, ipak stavio tačku na i, rekavši – „Ove vam reči, vaš deka, ostavlja deco, u amanet i moli vas, da nikada svojoj porodici, ne nanesete zlo, kakvo je ovaj nitkov svojoj naneo, i… Srećan vam Božić! Hristos se rodi!”.
Bio je to, poslednji Božić koji smo, u toj kući, svi zajedno, porodično proveli i od tih je dana, proteklo mnogo vremena, ali ja, ove reči, svoga deke, za života nikada nisam zaboravio i uvek sam se njima kroz život vodio, a sada ih, dragi moji, u ove kasne sate, ostavljam u amanet vama i želim vam – Srećan Božić, ove 2024. godine.
