1. поглавље
С обзиром на то да сваким даном све више и више осећам да ми није остало још много времена које ћу провести живећи и удишући ваздух на овој нашој лепој планети коју називамо земљом, мислим да је дошло време да полако почнем да сводим рачуне сама са собом, као и да вама који ћете можда ово моје дело које ћу вам у аманет оставити као неку врсту дневника, подсетника, испричам по који детаљ о себи, не бих ли вам тиме пружила прилику да понешто и научите на мојим грешкама, односно одлукама које сам кроз живот доносила.
Прво што бих вам рекла о себи јесте да се зовем Анкица Русо. Знам да вам то можда неће значити много, али ипак лепо је знати макар име онога ко вам се обраћа, зар не?
Рођена сам као Анкица Капичић 1900. године, на подручју тадашње Дунавске бановине, тачније у околини Новог Сада. У време мог детињства и девојаштва, мој отац био је један од неколицине врло цењених адвоката, у тадашњој Краљевини Србији и захваљујући тој чињеници од свог рођења ја сам имала све оно што једном детету, а касније и девојци треба, чак могу слободно рећи и много више од тога.
Најфинија одећа, играчке, образовање… Ма све што сам пожелела ја сам имала…Чак, ни за време Првог светског рата ни за шта нисам остала ускраћена. Без обзира на све то, ја нисам била превише захтевна и размажена девојка, како бисте можда, на први поглед помислили, баш напротив. Била сам васпитавана тако да будем задовољна тиме што имам и срећна што сам добила прилику да у животу одлучујем о неким стварима, о којима многи људи, а поготову девојке у то време нису могли. Када то кажем, морам да нагласим да не мислим само на уобичајеne ствари попут одеће, хране или нечег сличног, већ на битне животне одлуке као што је рецимо занимање или супружник…То је заиста у време моје младости била реткост и привилегија.
Људи су се чудили како једна таква девојка, која има могућност да добије све што само замисли и пожели, може да ужива у тако малим стварима попут читања књига, јахања или посматрања изласка и заласка сунца. Морам вам рећи, да сам се баш из тог разлога много пута током своје ране младости сусретала са питањима и коментарима попут:
„Како је могуће да поново чита? Ради ли она ишта друго?” – или – „Лепа, образована, љубазна и скромна девојка, па то је просто немогуће! Нешто се сигурно иза тога крије!”, говорили су, наравно, само шапатом, иза мојих леђа, али мени најдраже питање не тако ретко упућено мојим родитељима било је:
„Зашто читав дан јаше, уместо да се одмара и забавља са пријатељима?”
„Таква је, не воли гужве и галаме. Живи у свом свету!”, одговарали су често, (пар пута и у мом присуству), а у таквим ситуацијама ја бих се само задовољно насмешила и у себи помислила:
Да, то сам доврага ја!
Била сам срећна и уживала у томе што сам имала могућност да будем слободна и нисам морала да се претварам да сам неко ко нисам, јер таквих је у мом окружењу, верујте, било на сваком кораку.
Многи моји познаници, били су оно што су њихови родитељи желели да они буду. Многи од њих су чак, своје слушали безпоговорно и удовољавали им сваку жељу да би за узврат добили по коју похвалу или бољу позицију у породици, али су често, због тога у дубини своје душе бивали несрећни. Ја на сву срећу тако нисам морала да поступам. Увек сам са својим родитељима разговарала и аргументима постизала све што сам желела. Тако сам рецимо и поред жеље мог оца да кренем његовим стопама и једног дана постанем адвокатица, ја ипак одлучила да будем професорка италијанског језика.
Да, да добро сте видели, ако ово читате, желела сам да будем професорка италијанског језика – ни мање ни више!
Након завршеног основног образовања које сам похађала од куће, уз помоћ гувернанте коју је мој отац био пронашао и довео чак из Беча, 1914. године. Уписала сам, похађала и завршила, Вишу женску школу у Београду, која је тада била познатија као Прва женска реална гимназија. Из овога, што вам рекох, можете закључити да сам се у Београд, због даљег школовања, била преселила са само четрнаест година, што је за то време кад су девојке биле у питању такође било незамисливо. (Ако ово моје писаније икада доспе у руке некоме ко је припадао, или припада мојој генерацији, верујем да ће се са овим итекако сложити). Отишла сам у Београд пред сам почетак рата, као млада, могу рећи и поприлично размажена девојчица, а вратила се четири године касније, као одрасла, млада дама поприлично зрела за своје године. За овај период, који сам провела ван куће, развила сам свој певачки таленат, наставила са часовима клавира и тиме своје музикално образовање довела на један завидан ниво, ако тако могу рећи. Поред тога, научила сам да везем, плетем, обављам све најнеопходније кућанске послове, које једна млада жена треба да зна да обавља и још много, како ће се касније испоставити, врло корисних ствари, али оно што је за мене било најзначајније у тим тренуцима јесте то да сам поред италијанског и латинског језика – које сам течно знала и знам да говорим и данас – у пола дана и у пола ноћи, научила да се помало служим како немачким, тако и француским језиком.
Завршила сам комплетно своје школовање у року, баш због тога што сам волила, а и дан данас волим, часове које сам похађала и струку за коју сам се школовала. Tоме у прилог говори и чињеница да би ме у то време поготову, али и дан данас, сама помисао на то да бих једног дана ја некоме могла да пренесем знање које сам стицала и стичем доводила до исконске среће. Свесна сам да тај осећај могу да разумеју само они људи који се баве послом који воле, зато кад је у питању та тема нећу превише дужити.
