10. поглавље
Цео се овај догађај збио управо овако како написах и богами од те вечери, прошао је био скоро читав месец, а да се ништа ново нити претерано занимљиво није било дешавало у мом животу, чак напротив. Живот је наставио да тече својим уобичајеним током, а ја… Ја сам се вратила својим књигама и коњима. Они су у том периоду били моје једино друштво, наравно ако изузмемо чињеницу да ми је моја драга пријатељица тих дана била за петама више него икада раније. Заједно смо шетале и јахале скоро сваког дана, без изузетка. Она је наравно идаље свакодневно говорила о догађајима који су нас онда задесили, а ја сам се идаље претварала да ме се све то нимало не тиче нити ме дотиче. Сада, након што је протекло скоро 30. година од тог периода мог живота, мирне душе могу и себи, а и вама да признам да сам се трудила да слажем њу, једину особу којој сам заиста веровала и увек јој све искрено говорила. Јесам, и кајем се, али имала сам “добар” разлог за то, макар сам тих дана веровала да је тако. Мислила сам да уколико успем њу да уверим у то, почећу и сама да верујем. Почећу да верујем да ми није стало, како до тог младића, тако ни до тога што ме је… У најмању руку спасао непријатне ситуације са оним пијаним, слуђеним никоговићем чији поглед пун мрака и агресије никада нећу моћи да заборавим. Тако сам мислила… А, морам вам признати да и дан данас кад се сетим тога, телом ми проструји језа и облије ме хладан зној, јер и сада док ово пишем дубоко сам уверена да је тај човек, оне вечери био спреман на све да би ме имао… било то и против моје воље, макар само на трен.
***
„Не можеш да га избациш из главе”, говорила ми је, с времена на време, моја драга пријатељица, али ја сам се нравно држала своје приче и узвраћала јој:
„Лупеташ! Није ми ни на крај памети! Чак се ни његовог лица не сећам!”- Све су то биле лажи, наравно, сада то знам, а негде дубоко у себи сам знала и тада. Била је у праву, наравно. Колико год ја пута порекла, она је знала да сам само на њега, Франциска и само о њему мислила на крају дана. Његова витка, висока, крупна фигура, права попут стреле, снажне руке, дубок, али донекле и нежан глас, плава коса уредно очешљана и бистре, тајанствене плаве очи прогањале су ме од оне ноћи, али ја сам идаље вешто ћутала и избегавала ту тему, мислећи да ће ме проћи, што на срећу, по мом, а нажалост по мишљењу многих других људи из мог тадашњег окружења, није био случај. У почетку сам, као што рекох, негирала да уопште размишљам о тој целој ситуацији, а поготово о њему. Преиспитивала сам се, а могу слободно рећи и кривила себе, јер никако нисам могла да разумем како, и поред толике огорчености на мушки род, бола и повређености које сам осећала “захваљујући” једном мушкарцу, могу, скоро па непрестано размишљати о другом. Читав месец функционисала сам тако и наставила бих да функционишем на исти начин ко зна још колико дуго да се тог мајског поподнева, у кући мојих родитеља није одржававала прослава поводом мог дипломирања, за коју су се, испоставило се касније, одавно вршиле припреме у тајности о којима ја наравно, појма нисам имала све до тог јутра када сам, око десет часова ушла у кућу носећи у рукама диплому.
„Славиће се вечерас!”, ускликнуо је мој отац радосно чим ме је угледао на прагу.
Вршиле су се тада, већ последње припреме…Брисали су се прозори, сређивали и комплетирали есцајзи и чаше, чистили салони, а до шест часова после подне и извршиле последње припреме за постављање шведског стола. Предпостављам да, после свега што сам написала о томе како сам се осећала од оне вечери на пријему, нема потребе да наглашавам да чак ни толика бука ни гужва, па чак ни повод због кога смо славили тог дана, нису били довољни да потпуно скренем мисли са свог спасиоца. Но, ја вам ипак то морам рећи, јер се јесам својски потрудила, а морам вам признати да ми се у једном тренутку чак, и било учинило да сам у тој својој намери и успела, бар на кратко, и то док сам се обучена у дугу хаљину нежно розе боје, са сребрном тиаром на глави, белим рукавицама које су се протезале од мојих прстију, преко дланова, па све до лаката и у белим, високим, изузетно удобним потпетицама спремала да почнем да дочекујем и поздрављам госте. Љубазно сам се поздравила са сваком особом која је те вечери била прешла праг наше куће, појела који комад белог меса, мало салате и попила коју чашу вина. Дуго ми није било тако угодно као те вечери, све док ми кроз главу није протутњила једна мисао.
„Можда га никада више нећеш видети!”, одзонило ми је у ушима. Осећај узнемирености, прострујао ми је читавим телом… Осетила сам мучнину, па сам направила који корак не бих ли се ухватила за један од мермерних стубова који се налазио у близини улазних врата. У тренутку, нешто ме је пресекло у стомаку и пре него сам стигла икако да одреагујем, осетила сам да ми се тло љуља под ногама… Изгубила сам равнотежу и почела да падам, али који трен пре него је требало да се нађем на земљи, осетила сам нечије руке око свога струка и у пределу својих леђа. Затворила сам очи мислећи да ћу треснути о под, али како сам чула мени већ веома добро познат глас који говори:
„Изгледа да се опет појављујем у правом тренутку, госпођице”, схватила сам да се у сигурним рукама налазим, и да нећу пасти, те отворих очи и узвратих му:
„У прави час Франциско!
У прави час!”.
