12. поглавље
На самом почетку, наше везе, ако је уопште могу тако назвати, сви су на челу са мојим оцем инсистирали на нашим сусретима…
„Послаћу поруку по приправнику Франциску да дође по тебе Шетња ће ти пријати!”, говорио би ми баш он, мој отац.
Још увек јасно као да их сада чујем памтим његове речи:
„Слушај овог младића, драга моја! Видим да ти разговори са њим пријају, а добар је и поштен, брине о теби и штити те…”, изговарао је и шеретски се смешкао. Још тада сам знала да се нешто иза тог његовог осмеха крије, али нисам знала шта, а искрено да вам кажем… Није да сам баш за тим и превише марила, тих дана…
***
Франциско и ја, обишли смо сваки кутак Дунавске бановине, све до Сомбора и Суботице, што пешице, док смо расправљали о уметности, филму, сликарству, па чак и поезији, што на коњима. Више сам волела шетње са њим, морам признати, јер су тада наши разговори били дужи, лепши и некако занимљивији. Када би се састали да јашемо, углавном би неко од нас почео да коментарише политичка дешавања у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, јер то је била једина тема око које се, бар делимично, нисмо могли сложити и једино тако могли смо се раздвојити и јахати ливадама и шумарцима, утркивајући се, па и трагајући једно за другим на нашум верним друговима и сапутницима…
Баш на тај начин једно поподне смо и окаснили.
Добро смо се испричали, а затим почели да пратимо једно друго и пут којим би нас коњи повели. Киша је почела прво да лагано пада по нама, кап по кап, док смо ми, сасвим полако јахали у правцу наших кућа, а онда је као по наређењу, у трену небо сручило на нас огроман терет које је са собом носило. Смрачило се… Наједном… Мени се бар тако чинило, а и дан данас ми се чини, али Франциско је увек више волео да ме у том делу приче о нама, прекине и каже:
„Није се то, драга моја, наједном небо исплакало по нама, као што кажеш, него се теби није одвајало од мене тада, па ниси ни приметила колико смо се били задржали и колико смо окаснили. Развлачили смо се по путу тада, намерно! Признај то себи више!”, захтевао је, а сви присутни, који су неретко, помно пратили причу и слушали наш разговор, тада би, по неписаном правилу праснули у смех, па и ја заједно са њима.
„Добро, добро!”, узвраћала бих, када би се галама и смех који би настао коначно мало умирили – „Могуће је то што кажеш, драги мој, врло могуће. Признајем!”, додала бих када би потпуно утихнули и наставила причу.
