13. поглавље
Успели смо некако, када смо већ били поприлично мокри да се домогнемо једне од барака на које смо с времена на време и раније наилазили.
Чим смо утрчали, он је са себе скинуо свој капут који је био изузетно хладан и сам по себи мокар од кише те га је пребацио преко мојих рамена.
„Не!”, вриснула сам и тргла се по аутоматизму, а капут је тако истог трена завршио на полураспаднутом поду искованом од дрвених дасака, колико памтим. – „Ионако сам већ довољно мокра!”, додала сам уз смешак и похитала да дохватим капут са пода, но… оно што нисам знала јесте да ће и он урадити исто. Сагли смо се и истовремено дотакли свако са по једном својом руком по један крај његовог дебелог, војничког капута, након тога, праснули смо у смех, али се неколико тренутака нисмо мицали и погледи су нам се тада срели. Уплашила сам се у том трену и… По први пут то сада признајем, намеравала сам да се повучем… Обуздала сам жељу да му се бацим у загрљај и признам и њему и себи шта осећам, то јест шта сам осећала малтене од првог часа када сам га угледла. То сам чинила, колико због трауме коју сам претходно била проживела, толико и због тога што сам се све време потајно плашила да он не осећа исто, предпостављам. Ухватила сам чврсто свој крај капута, који је идаље мокар лежао на поду, подигла га и кренула да из клечећег става пређем у стојећи не бих ли успела да што пре поново станем чврсто, обема ногама на земљу, али он је то осетио и… Није ми дозволио… Пољубио ме је, а ја сам се без икаког опирања истог тог часа њему предала. Крај капута који сам у претходном трену чврсто држала у својој руци испао ми је у налету жеље и страсти коју сам осетила и ја сам обе своје руке тада обавила око његовог врата.
Из овога што сам написала, претпостављам да вам је сасвим јасно да смо се те ноћи по први пут обоје потпуно препустили својим емоцијама. Читаву ноћ… Водили смо љубав… А пред зору, када се бура напољу, али и она која се пробудила у нама напокон стишала, кренули смо својим кућама, уз пут разговарајући о томе како смо и када први пут осетили љубав једно према другоме.
„Још оне вечери, желео сам да верујем да постоји могућност да се овако нешто деси, некада, у будућности…”, почео је Франциско, док смо одвезивали свако свог коња које смо пре него што смо ушли у бараку и склонили се од кише били везали за једно велико, поприлично стабилно, ко зна колико старо стабло неког огромног дрвета.
„Мислиш оне вечери када си ме био „натерао” на плес”, добацила сам кроз шалу уз осмех, док сам се пењала на свог верног пастува.
„Натерао!”, поновио је, трудећи се да изгледа увређено – „Нисам те ја ни на шта натерао!”, наставио је борбено, али му се осмех већ полако могао назрети.
„Ниси?!”, наставила сам, не скидајући осмех, док сам покушавала да лицу дам и одређену дозу зачуђености.
„Нисам!”, остао је при свом ставу идаље…
„Нисам те поштено, ни била видела, а ти си ме већ био ухватио за руку, извео на подијум и “питао” за плес”, наставила сам, овог пута мало озбиљнијим тоном кроз који се идаље се могао осетити призвук шале.
„Добро!”, рекао је на послетку… – „Сад кад то тако кажеш, морам признати да имаш право!”, а ове изговорене речи испратио је кратки, али слатки, враголасти осмех. Узвратила сам истом мером и после пар тренутака пријатне тишине, када смо већ били у близини моје куће рекла:
„И ја сам, још од оне вечери, желела да верујем у исто драги мој, и веровала сам колико год себе уверавала у супротно.” Он на ове моје речи ништа није рекао, али његов осмех, искрен попут детињег говорио је више од хиљаду речи… А, његове очи блистале су од радости и неким немуштим језиком говориле:
„Знао сам!!!”.
Велика радост и расположење завладало је међу нама тог трена, али тешко да постоји начин да се то речима опише…Ипак, ја ћу покушати.
