14. поглавље
Иако ниједно од нас двоје није проговорило више ни реч, док нисмо стигли пред кућу мојих родитеља, у ваздуху се осећала нека предивна енергија… Никако другачије, тада нисам знала, а вероватно нисам ни могла да назовем или опишем тај осећај и баш због тога га и пред вама сада, док ово пишем тако називам. Можда ће вам се то учинити невероватним, али морам вам признати да сам од тог трена, па ево све до данашњег дана ја чврсто уверена да се управо због те радости, боље речемо тог осећаја, мој драги и ја никад теже и дуже нисмо растајали, него те вечери. Сишла сам са коња чим смо стигли пред капију, баш онако како сам то чинила и много пута раније, а и он је одмах за мном учинио исто, али нам се никако није дало да се поздравимо и одемо једно од другог. Очигледно је било да ниједно од нас двоје то није желело, али једно је морало да оде да би и ово друго учинило исто, напослетку то је учинио он и то на најлепши могући начин.
У неком тренутку осврнуо се око себе на час и пошто се уверио да нема никога ко би нас могао видети приближио се веома близу мени, пољубио ме у руку, па у образ и шапнуо:
„Сада морам да идем да бих се сутра вратио теби, драга моја!”, што је спорије, тише и нежније могао, потом се на једвите јаде одвојио од мене и пошао ка свом коњу. Када се на њега попео махнуо је и осмехнуо ми се још једном, пре него што је нестао у ноћи.
Ова ноћ подсетила ме је на наш први сусрет…
Дешавања са жура врзмала су ми се по мислима, а она иста бука, она галама, одзвањала ми је у ушима, док сам га обасјана месечевим светлом посматрала како се лагано, касом на коњу креће у правцу своје куће. Све док је мој поглед могао до њега да допре, ја сам стајала, посматрала га и размишљала о нама. Присетила сам се првог погледа који сам му упутила, првог додира, нашег првог плеса и разговора, а који час пре него што је зашао иза угла и потпуно нестао из мог видокруга, присетила сам се оног његовог топлог и помало знатижељног погледа који ми је упутио, пре него што је ауто мог оца, оне вечери када смо се упознали, кренуо пут наше куће. Сада кад већ о томе говорим, мислим да је тренутак да вам признам нешто што ми се чини да вам нисам открила у тренутку кад сам вам први пут описивала тај наш судбоносни први сусрет. И сами знате да сам дуго бежала и борила се са тим да признам прво себи, а онда и другима откријем своја осећања према Франциску, али нисам вам раније помињала чињеницу да су ме од тренутка кад смо моја драга пријатељица и ја заједно са возачем напустили капије оног имања на ком се пријем одвјао прогонила питања попут:
„Зашто у његовим очима препознајем знатижељу, а не само пуку љубазност човека који је управо био заштитио једну младу девојку од још једног у низу пијаног насртљивца? Да ли ми се то само учинило на трен или сам се ја то њему допала?”. Нисам вам ово напоменула оног трена када сам вам први пут описивала тај наш први сусрет, само зато што сам се и сама дуго прибојавала да се “наглас” запитам и дам себи прилику да одговорим на сва ова питања. Све ово вам сада пишем, баш зато што сам тек након ове вечери када смо једно другом, напокон признали љубав била у стању да себи дам одговор на сва питања која су ме до тог трена мучила константно.
Знатижеља у његовим очима постојала је зато што се одувек надао да ће нам живот пружити прилику да се макар сретнемо још који пут, ако не буде било суђено да се деси нешто више од тога.
***
„Можете да ми верујете или не верујете на реч, кад вам кажем да сам још од часа када сам је угледао први пут, ја знао да је судбина за нас двоје приредила некакву игру, само тада још нисам знао какву, а то ме је веома занимало.”, објашњавао је често, када би се са пријатељима, неретко у касне сате ове теме дотакли. – „Ето одатле потиче та знатижеља у мом погледу коју она толико воли да нагласи, кад год неком препричава нашу причу.”, додавао би он озбиљним тоном, након што би по неписаном правилу, кад год је ова тема у питању, отпио гутљај вина. На ове његове речи, сви присутни би у знак одобрења климнули главом, да би недуго потом, уследило:
„И, шта се даље дешавало?”, – питање на које одговор није нимало кратак, али Франциско је без обзира на то често окретао на шалу одговарајући:
„Осванула је напољу, пред капијом, ту где сам је те наше прве ноћи оставио. Размишљајући о нама, чекала је да се вратим”, након ових речи као по правилу скоро увек, уследио би враголасти, искрени, ширки осмех.
„Мало је фалило, да тако буде, драги моји!”, констатовала бих, узвраћајући му осмех, а затим настављала да упућујем све присутне у даљи след догађаја.
