15. поглавље
Стајала сам тако, ни сама не знам колико дуго враћајући у глави сваки секунд који сам до те вечери провела са њим, мојим драгим, Франциском. У ушима и глави одзвањале су ми речи које ми је упутио, пре него што је отишао, када ме је неко дотакао по рамену. Тај додир тргао ме је, прекинуо ток мојих мисли, и вратио ме у реалност брзином светлости, чини ми се. Затекао ме је неспремну и уплашио толико да сам била спремна да вриснем од страха сваки час и учинила бих тако да сам само који трен касније чула мени веома добро познат глас.
„Ту си, коначно”, викнуо је, мој отац, а у гласу му се могла осетити извесна доза олакшања. – „Знаш ли ти, дете драго, колико је сати?”, питао је, трудећи се да што је више могуће утиша волумен свог гласа и исконтролише страх који сам, чак и у оном мрклом мраку могла да препознам по његовом избезумљеном изразу лица.
„Могу само да пред…”, почела сам да говорим, али ми по први пут у животу није дозволио да завршим реченицу.
„Твоја мајка и ја смо премрели од бриге…”, додао је, не обазирући се превише на моје речи, да би ми, након тога руком показао да кренем за њим, а затим се окренуо и кренуо ужурбаним, нервозним кораком да корача ка улазним вратима. Пратила сам га не рекавши ни реч више. Дошли смо у салон у ком нас је, већ била чекала, ништа мање узнемирена, моја мајка. Чула сам је како корача, по тој просторији тамо-амо, док још нисам ни прешла њен праг. Тек када нас је угледала на вратима, престала је, застала и добро нас осмотрила, обоје.
„Олуја вас није ухватила неспремне, богу хвала!”, рекла је, осмехнувши ми се благо, онако како само она то уме, а из груди јој се тада оте уздах олакшања. – „Добро је!”, рече и пошто ме још једном пажљиво осмотри додаде – „Зидни сат је пре само неколико минута откуцао два часа после поноћи, зато сад сви идемо у крпе”, узвратих јој осмех, поклоних им се обома и кренух ка својој соби.
„Разговараћемо сутра!”, довикнуло је једно од њих двоје, док сам ја полагано одмицала ка својој соби, корак по корак.
„Наравно!”, рекла сам, узимајући фењер са креденца који је стајао наслоњен на зид тик уз врата моје собе, а затим, тек пошто сам ушла и уверила се да сам их лепо затворила и закључала, дала сам себи за право да онако тихо, али радосно, из свег срца кажем – „Сутра! Ах, једва чекам сутра!”, обузета овим мислима, као опчињена, свукла сам блатом умрљану одећу и навукла спаваћицу на себе, спустила главу на јастук и брзином светлости, заспала никад мирнијим и слађим сном. Сутрадан, из сна ме је тргао звук померања завеса, шкрипа која би се без изузетка чула кад год би неко отварао прозор у мојој соби и мени добро познат глас.
„Хајде спавалице, буђење!”, узвикнула је моја мајка весело, док је лагано седала покрај мене на кревет, спуптајући своје руке на моје ноге.
„Колико је сати?”, питала сам је, док сам се још увек сањива борила са сунчевим зрацима који су били “напали” моје очи, још увек навикнуте на мрак.
„Који минут после поднева, драга моја!”, узвикнула је широко се осмехнувши, а затим додала – „Доста је било излежавања! Доручак сам те пустила да прескочиш, али ручак богами не дам!”. – Чувши ово из лежећег, прешла сам у седећи положај и узвратила јој:
„Зашто ме нисте пробудили раније?”, да бих потом, као помахнитала устала и упутила се ка орману. Пошто је мајка приметила моју успаниченост, устала је и пре него што сам успела да отворим врата ормана и ставила руку на моје раме.
„Стани мало, дете моје!”, рече, а ја се тргнух и пратећи своје рефлексе окренух ка њој. – „Хтедох мало да се нашалим са тобом, али пошто видим да ти баш и није до шале од раног јутра, рећи ћу ти да само што је откуцало девет сати на часовнику у великом салону”, настави, па направи неколико корака у назад и додаде – „Дођох да те пробудим да поразговарамо мало као мајка и ћерка, пре него што твој отац устане, па рекох да искористим прилику да те “научим” лекцију, због оног касног долажења ноћас”, тек пошто то рече, седе на кревет и тапкајући руком по постељини показа ми да седнем покрај ње. Учиних тако, а она онда настави –„Није ми била намера да те узнемирим. Извини, драга моја”.
„Никакав проблем, мајко!” , рекох пре него што је успела било шта да дода и осмехнух јој се, па додадох – „И ја сам мало исхитрено одреаговала”.
„Приметила сам”, рекла је као из топа и нежно ми се осмехнула, онако како је само она то знала и тако тек пошто се уверила да сам се мало умирила, наставила је – „Ако је судећи по тој твојој реакцији, драго моје дете ти и данас имаш договорено виђање са Франциском, је ли тако?”, – на ове њене речи, само сам климнула главом и стрпљиво чекала да видим како ће се ситуација даље развијати. Након овакве моје реакције, лице моје мајке, у трену, постало је смртно озбиљно и након неколико минута поприлично непријатне тишине уследило је оно чега сам се највише плашила, а што сам истовремено и очекивала.
„Знам да можда није моје да се мешам и да питам кћери, али морам, јаче је од мене, шта ћу.”, почела је, а да бих јој скратила муке и избегла још који минут непријатне тишине, рекла сам:
„Питај мајко! Нема потребе да се устручаваш! – Кад већ никада до сада то ниси чинила немој ни сада”, додала сам, након мало премишљања. Удахнула је тада дубоко, па лагано издахнула, као да се припрема за нешто велико, а затим ме погледала право у очи и упитала:
„Да ли се између Франциска и тебе, драга моја кћери, ноћас нешто збило?”, рекавши то, скенирала ме је погледом од главе до пете, али ја се нисам макла нити било шта рекла, док није додала – „Нешто… више од разговора, да тако кажем”, тек након ових њених речи одлучила сам шта ћу учинити…
„Кад ме већ, тако лепо питаш мајко, рећи ћу ти”, рекох и додирнух јој руку не бих ли је мало умирила, па наставих –„Догодила нам се љубав!”
„Знала сам!”, вриснула је радосно, не сачекавши да чује све што сам намеравала да јој кажем. На лицу јој се истог момента појавио искрен осмех, а очи јој засијаше чудним сјајем. – „Испричај ми све детаље, молим те, драга моја!”, рече, а онда стави прст на усну и приђе ми ближе, па додаде –„Само тихо и полако.”, приђох и ја њој тада и почех да причам све, од речи до речи, баш овако како сам написала и пишем вам сада.
