16. поглавље
Било је негде око једанаест часова тог јутра, када сам описала и последњи детаљ догађања од претходне ноћи и негде баш у тим тренуцима, зачусмо кораке по кући и глас мог оца:
„Где су моје девојке?”, пита, а једна од наших кућних помоћница му одговара:
„У соби младе газдарице, господине”. Кад ово чу моја мајка навуче на своје лице уобичајан свој израз мајчинске бриге и направи се као да о нечему озбиљно са мном разговара, а мени успут, док отац још није стигао до моје собе, шапну на уво:
„Оцу, немојмо о овоме за сада говорити ништа. Ви, мало уживајте у тајновитости своје љубави, а ја ћу већ припремити терен и рећи ти кад дође право време да Франциско и ти разговарате са њим”, климнух главом тада и врата се отворише, а она не обраћајући пажњу на то, поче мени да се обраћа озбиљним тоном. – „Дакле, драга моја, молим те, немој нам више приређивати овакве сцене као што је ноћашња била. Ако видите да наилази невреме, прекидајте своје филозофске разговоре и правац кућама, јесмо ли се разумели?”, рече, а ја климнух главом тада тужно оборивши поглед и рекох:
„Јесмо мајко! Овакве епизоде се неће више поновити”.
„Драго ми је!”, рече она мени, па устаде и пре него што баци поглед ка вратима додаде – „Сада, правац у купатило на умивање, па да доручкујемо. Учинило ми се да чујем и глас твог оца, идем да видим је ли устао”, рече и крену лагано да се окреће ка вратима када се коначно зачуо и глас мог оца:
„Устао сам, устао!”, рече ведрим тоном. – „Баш вас тражим да доручкујемо. Рече ми Олгица да сте овде, па рекох да провирим да видим је ли се моја мезимица пробудила”, додао је, након што нам се, обема, срдачно насмешио.
„Јесте, јесте, ево управо коментаришемо ноћашњи догађај”, рече му мајка, потпуно мирно, са дозом строгоће у гласу.
„Чуо сам, чуо, драга моја! Нисам хтео да вас прекидам у разговору, па сам стао на врата и сачекао да јој кажеш шта имаш жено”, рече, па затвори врата за собом и приђе нам мало ближе. – „Мила”, рече, и погледа у мене. – „Немој нам ово узети за зло. Ја разумем да Франциско и ти имате заједничка интересовања и теме за разговор… Десило се да окасните, ухватило вас невреме, богу хвала, имали сте где и да се склоните, али као што мајка рече, потруди се да нам више такве сцене не приређујеш. Претрнули смо од бриге за тобом дете, а само тебе имамо.”, закључи отац и пољуби ме у косу, као што је и раније чинио стално, када би ме нешто ново научио или посаветовао. Насмеших му се онда, а мајка додаде, истим оним озбиљним, строгим тоном од малочас:
„Нека ти то увек буде на уму!”, погледах је тада и климнух главом, а она се ни тада не заустави, већ рече – „Ајде сада, на умивање, отац и ја те чекамо за доручком.”, обоје се тада као по команди окренуше и кренуше ка вратима. Отац убрза корак и убрзо нестаде ходником. Вероватно је већ био у трпезарији, када се мајка окренула да затвори врата, успут ми се широко осмехнувши, а очи јој засијаше оним истим сјајем којим су сијале, док је слушала причу коју смо Франциско и ја заједно отпочели – тек кад их је била затворила, ја сам схватила шта се догодило.
