17. поглавље
Моја мајка, веровала је у мене… веровала је у нас и схватила одмах, шта се догодило, али желела је од мене да чује и тек пошто је чула и потврдила своје сумње, постала је истински срећна због нас. Схватила сам то, јер није постављала питања и потпитања, док сам јој говорила о нама, само је слушала и упијала сваку моју реч. Било ми је неописиво драго да знам да имам њену безрезервну подршку, али тада још нисам разумела зашто ми је нагласила да оцу још не говоримо ништа. Разуме се да, ни сама нисам сматрала за сходно да му одмах све кажем. Још увек је све било свеже, а и Франциско и ја смо ово дуго чекали… Био је и ред да мало уживамо у љубави, пре него што сви сазнају за њу, али опет, кад бих му рекла, разумео би и подржао, била сам сигурна у то.
Који минут, док сам се умивала, тог дана, размишљала сам о свему овоме што сада пишем, али се запрво, у дубини своје душе нисам тиме оптерећивала превише. Допустила сам себи да “занемарим” све што се тог јутра догодило и уживам при помисли да ћу кроз који сат поново видети Франциска и да ћемо наставити тамо где смо претходне ноћи стали.
„Волимо једно друго! – говорила сам и мислила дубоко у себи – и то је оно што је једино битно”. Обузета овом мишљу, отишла сам на доручак тог јутра, запрво дана, јер ми се чини да је, већ увелико било прошло подне када сам заједно са својим родитељима села за трпезаријски сто и почела да обедујем, трудећи се да прикријем своју узбуђеност и радост која ме је обузимала при помисли да ћу сваког трена видети свог драгог. Чинила сам то, јер нисам желела да покварим утисак који смо мајка и ја успеле да оставимо на оца.
„Нека за сад мисли да ми је жао, због свега што сам им приуштила…”, говорила сам у себи, док сам се корачајући ходником приближавала трпезарији. – „Има мајка право, није још време да отац, а са њим и сви остали сазнају за нас. Требало би мало и да уживамо у овоме што имамо ”, рекла сам, себи у браду пред улазак у трпезарију, застала на трен пред вратима, навукла на своје лице озбиљан израз, препун жаљења и кривице, па им се придружих. Не сећам се шта смо јели, нити о чему смо причали, док смо доручковали. Сећам се само да сам себи у мислима стално понављала:
„Одиграј улогу до краја и заврши представу како доликује!”.
И, добро ми је ишло, макар ми је тако мајка, говорила касније, кад смо о овом догађају разговарале.
***
„Добро ти је ишло!”, рекла ми је, кад сам јој испричала која ми се мисао по глави у тим тренуцима врзмала.
„Све док се није зачуло звоно на улазним вратима.”, додала је, док је покушавала да обузда напад смеха, који је тог тренутка добила. – „Чим се зачуло звоно, лице ти се разведрило, а обрва подигла, ма… и потрчала би да отвориш врата ти уместо Олгице, само да те нисам по руци додирнула.”, наставила је, чим се мало прибрала.
„Претерујеш мајко!”, рекла сам јој то или нешто томе слично, не сећам се више ни сама, али она није посустала.
„Можеш ти мени, мила моја, бајке да причаш до сутра, али да ме увериш да није тако како кажем, нећеш моћи никада. Ти, изгледа заборављаш ко је овде кога родио и одгојио.”, рекла ми је, а мени није преостало ништа друго него да се на ове њене речи насмејем и климнем главом у знак одобравања.
„Победила си!”, рекла сам, напослетку – „Да имам белу заставицу сад би ти махла њоме, јер ти ме ипак, познајеш боље од свих”, додала сам надовезујући се на њен коментар, а она је не обазирући се превише на то наставила да говори.
„А, кад се на вратима појавио он, твој драги Франциско… поскочила си од радости и осмех ти се истог трена појавио на лицу.”
„Све сте савршено опазили госпођо, мајко! Нема вам равне када су такве ствари у питању”, добацила сам јој не бих ли још мало уживала у њеном осмеху.
„Како не бих драга моја, па једва сам дочекала да те такву, заљубљену и срећну видим, зато ове тренутке нећу заборавити, док дишем.”, узвратила ми је тада, а као што можете видети ни ја ове њене речи нисам заборавила, нити ћу, док дишем, баш као што нећу и не могу заборавити трен у ком се Франциско, тог дана појавио на вратима наше трпезарије… Крупним, сигурним, скоро па војничким кораком, ушао је у нашу кућу и чим је дознао где се налазимо, дошао је и покуцао на трпезаријска врата.
„Напред!”, узвикнуо је мој отац, а ја сам у тим тренуцима, ни сама не знам зашто претрнула сва. У трену ме обли неки хладан зној и колена ми заклецаше, али како је он ушао, пришао нам и наклонио се и ја сам се мало прибрала и осмехнула му се. Макар је тако рекла моја мајка, јер ја… Ја се тог осмеха баш и не сећам најбоље, али њој верујем на реч.
„Извињавам се, драги моји!”, почео је – „Али, осетио сам потребу да дођем, да вас посетим, чим ми се укаже прилика, како бих вам се у своје, лично име извинио, што сам вашу ћерку, ноћас тако касно допратио кући. Није нам била намера да тако касно кренемо назад, али… запричасмо смо се, шта ћете…”, настави, али кад хтеде још нешто да дода мој га отац, прекину.
„Никакав проблем, младићу!, рече му, па пошто мало поразмисли додаде – „Само, настојте да вам се, у будуће, овакве ствари више не догађају”, Франциско ту климне главом и усуди се да настави:
„Свакако да неће, господине!”, рече, а, након што чу ове речи, мој отац мало спусти гард, климнувши главом.
„Мислим да је најпаметније”, поче мој отац, поново – „Да своје дуге расправе обављате преко дана… од тренутка кад ти, младићу завршите са обавезама које имате у касарни, а моја ћерка са часовима које треба да одржи и осталим обавезама”.
„Слажем се са вама, господине!”, наставио је да му “повлађује”, Франциско – „Зато сам и дошао, у ово доба дана…”, додаде, стидљивије него иначе – „Да, вашу госпођицу кћерку, поведем у шетњу, не би ли завршили ону расправу од синоћ. Наравно, ако ви допустите и она се са тим сложи… Вратићу вам је до ручка.”, рече и баци поглед ка мени, трудећи се да одржи озбиљан израз на лицу.
„Какву расправу?”, упита мој отац, одмеравајући га од главе до пете.
„Политичку!”, узврати му Франциско, као из топа, а он тада погледа у мајку и тек пошто му се она осмехну, он рече:
„Што се мене тиче, дозволу имаш младићу, тако да, ако Анкица пристане, можете ићи”, и погледа у мене.
„Врло радо!”, рекох – „Јер, престали смо баш кад је требало да изнесемо последње аргументе и установимо ко је од нас двоје у праву”, чувши ове речи, мој отац климну главом и рече:
„Врло добро, децо, ајте онда с миром!”. Испраћени овим речима, нас двоје један за другим, кренусмо ка излазним вратима и тако, по први пут напустисмо кућу заједно, праћени њиховим погледима. О чему су разговарали тог дана, кад смо изашли и отишли својим путем не знам, никад нисам питала ни сазнала, а волела бих да је другачије.
„Зашто?”- вероватно би гласило сада питање, неког од вас који ово читате, да сте у прилици да ме питате, а мој одговор би био:
„Стрпљења, драги моји, само мало стрпљења. Доћи ћемо и до те теме, свакако, али идемо редом, јер, ипак је ово нека врста мог животног дела, зато не желим да прескочим нити један важнији детаљ”.
