18. поглавље
Чим смо прошли капију, тог дана и замакли иза првог угла, тако да погледи мојих родитеља ни на који начин више нису могли да допру до нас, ја сам мом драгом испричала све о дешавањима која су се збивала, тог јутра у нашој кући.
„Знао сам!”, рекао је весело, гласно се смејући, кад сам му испричала и последњи детаљ о представи коју смо моја мајка, пре свега, па за њом и ја, извеле за мог оца. – „Знао сам да ће твоја госпођа мајка бити на мојој страни, драга моја. Одувек је и била! Схватио сам то још оне вечери, на пријему, када сам се први пут појавио у вашој кући”, признао ми је тада.
„Посматрала те је, цело вече!”, узвратила сам, осмехнувши му се.
„Посматрала?! Рекао бих да је то исувише блага реч, драга моја! Снимала ме је од главе до пете, сатима. Као змија, која не одваја поглед од плена на који се намерила ко зна од када”, рече и тек тада прасну у смех.
„Ех, сад, морам рећи да се није баш тако све то збило, драги мој! Посматрала те јесте, али кришом и не све време, него каткада јој се учини да је то прикладно, а да не изгледа очигледно”, почех да браним здушно своју мајку, али све то, трудећи се да спречим напад смеха, који само што се није био догодио.
„Аха! Значи, нисам то само ја приметио!”, рече не престајући да се смеје.
„Не, не!”, узвратих му, истим тоном.
„Ух, добро је!”, наставио он, у тренутку претворивши свој весели израз, у смртно озбиљан, па додаде – „Да нисам сазнао овако нешто у скорије време, помислио бих да ми се само учинило и да сам умислио читаву ствар”, чим ово изговори, поново му се на лицу створи весео израз.
„Уплашио си ме!”, рекох му – „Лице ти начас промени израз из веселог у смртно озбиљан. Мислила сам рећи ћеш ми неку страшну, дуго чувану, мрачну тајну сваког часа”.
„Извини, драга моја!”, рече ми тада и додирну ме по руци, али тако да сам само на трен то могла осетити и само ја то приметити.- „Није ми била намера да те уплашим, већ да се само мало нашалим.”, додаде, а ја одлучих тада да му вратим истом мером, па уместо да се насмешим и кажем:
„Знам!”, весело, као што у први мах и намеравах, ја погледах око себе и пошто не видех никог у шуми, у којој смо до тада шетали, лаганим кораком, једно покрај другог, направих се тужна и надурих мало. Тад, он, пошто ово од мене није очекивао и никада ме пре такву није видео, поче да ми се правда и настави да се извињава усплахирено. Како, ја ни тада нисам реаговала никако другачије од онога како вам описах, он заћута једног трена, спусти главу и усмери свој поглед у правцу земље на којој стајасмо, а ја онда искористих прилику, беше ми га жао, па рекох:
„Шала мала, лудице! Наравно да знам да ти намера није била лоша!”, чим сам ово изговарола, пошашорила сам га по руци и почела да трчим весело, кроз шуму и гласно се смејем.- „Ово, нека ти само буде наук и подсетник, драги мој, да се убудуће са мном више никада тако неслано не нашалиш!”, додадох тада, а он чим се мало прибра и схвати у чему је штос, похита за мном.
И, тако, пошто ме је брзином светлости сустигао, привио ме је уз једно дрво, пришао ми сасвим близу и на уво ми шапнуо:
„Ти си један мали враг, драга моја! Враг који ми се тако вешто, тихо и полако увукао под кожу и ушао у срце”, пре него што ме је страсно пољубио, а затим, лагано привукао себи, те смо тако вођени страшћу, нас двоје, убрзо, поново, завршили једно другом у наручју, с тим да нас је овога пута, уместо ветра и кише од људи скривала, велика, густа трава. Тако, након што би сваку нашу шетњу и разговор завршили на овај начин, сањарећи једно другоме у наручју, мој драги би ме отпратио до родитељске куће и као по неписаном правилу био би позиван на ручак…
Управо, на једном оваквом дешавању све се променило.
