19. поглавље
И тог дана, као што је то чинила недељама пре, моја мајка, убеђивала је Франциска да нам се придружи на ручку.
„Драги мој, младићу!”, почињала би она, након што би се сва задихана и црвена у лицу, појавила на кућном прагу, јер је са прозора који гледа на наше двориште уочила да застајемо пред капијом. – „Ви, толико времена проводите са нашом мезимицом! Слушате све њене проблеме, ставове и теорије завере које јој се с времена на време увуку у мисли”, настављала је да говори весело, посматрајући нас, док нам прилази.- „Могли би бар, да нам се придружите на ручку!”, на послетку би констатовала одлучно, уз осмех, наравно, док се лагано, заустављала пред нама, пошто би нам се приближила сасвим близу.
У почетку, на овакве позиве моје мајке, Франциско би јој се љубазно осмехнуо и топло захвалио речима:
„Хвала вам најлепше, заиста, али ја…”, и само трен, пре него што би успео да изусти неку кратку реченицу као оправдање и уз уобичајан наклон дамама пође својој кући, пре тога пољубивши моју, али и мајчину руку, наравно. Моја драга мајка, би га уз благи осмех сасекла, исто тако благим, скоро молећивим погледом, не дајући му тако шансу да уради то што кани. У случају да примети да се мој драги још увек премишља додала би, гледајући га право у очи:
„Не прихватам оправдања за не као одговор, драги мој младићу, зато немојте се узалуд трудити, већ учините како вас молим… Нећете се покајати, верујте ми на реч!”
Али, како је време пролазило, а овај поступак се из дана у дан понављао, Франциско је у једном тренутку, престао да се опире и улази у “расправе” са мојом мајком, па је тако и тог дана (о коме вам пишем) на њен позив одговорио:
„Врло радо ћу вам се придружити, госпођо!”, наклонио јој се, упутио један, кратак осмех и пошао заједно са мном и са њом ка нашој кући. Тако, убрзо смо се моји родитељи, Франциско и ја нашли, по ко зна који пут тог месеца августа заједно, седећи један наспрам другог за великим, дагачким трпезаријским столом, правоугаоног облика. Мој отац започео је разговор као и обично, док је једна од наших служавки постављала тањир са колачима од вишње на средину стола.
„Који шумовити предео или парк сте обишли данас, децо?”, питао је, пружајући руку ка тањиру на ком су се налазили колачи.
„Кренули смо ка оном делу града у који нас је скрио од олује, оне ноћи кад смо окаснили, господине, али смо схватили да нећемо имати довољно времена да се вратимо у време ручка…”, почео је Франциско да објашњава озбиљно, али га је мој отац, да би скратио причу прекинуо, поставивши му ново питање, које се уједно може сматрати и констатацијом – „Па, сте тако одлучили да одморите мало и вратите назад, отприлике на пола пута до тамо, претпостављам”, рече, а Франциско не часећи ни часа одговори:
„Управо је тако као што кажете, господине!”, не дозвољавајући да га озбиљно лице и тон мога оца збуни и омете.
„Паметно са ваше стране, младићу!”, узвратио му је мој отац, да би се, након тога, пар тренутака, посветио само томе да поједе колач који је малочас био ставио на тацницу за дезерт која је раније, већ била постављена пред њим.
„Видите, децо”, наставио је он, чим је у своја уста лагано спустио и појео и последњи комадић колача.
„Моја драга супруга, а твоја мајка драга моја кћери, пре извесног времена, рекла ми је да се међу вама двома дешава нешто велико и лепо, па сам желео и вас да питам да ли је то тачно?”, изговорио је мирно, сасвим полако и не мењајући ни најмање свој израз лица, усмеравао свој поглед мало ка мени, мало ка Франциску.
