2. поглавље
Једина ствар којом, у свом животу, никада нисам била баш превише одушевљена јесу били пријеми, које је мој отац за време мог девојевања често организовао. Њих је чинило све оно што мени ни мало није пријало. Гомиле уштогљених улицканих људи, прошетавали би се у таквим приликама салоном и читавом нашом кућом држећи чаше напуњене вином, а неретко и другим врстама алкохола, час у једној час у другој руци. Морали су сваки детаљ у било којој од просторија куће да погледају, а често и опипају и наравно, успут прокоментаришу све актуелне теме у граду. Не постоји ништа што ме је од тога у тим годинама више иритирало, али сам ћутала и трпела то, зарад поштовања које сам имала према својим родитељима. Због њих сам, да будем искрена форсирала себе да и поред тога што ми није било ни најмање стало до оваквих догађаја, њима присуствујем и глумим радост и весеље због присуства свих осталих. То ми је, признаћу вам, веома често јако тешко падало, јер о већини окупљених званица ја нисам имала баш тако лепо мишљење, тим пре што су се на таквим пријемима, углавном окупљали татини и мамини синови који су били убеђени да због својих високих школа и још виших положаја у друштву знају све и вреде много. Њих сам била у стању да препознам на километар. Слатки на речима, слаби на делима, такви су увек били углађени и превише фини. Бежала сам од њих, јер им се у очима могло видети да ми прилазе искључиво због богатства, новца и положаја које је мој отац уживао у друштву, а не због тога што сам им се ја као личност допадала.
„Како сам то увек знала?”, претпостављам да се већина вас пита сада.
Одговор на ово питање врло је једноставан.
Једном сам се опекла и то баш на једног оваквог каквог сам вам описала, те сам тако, на тежи начин морала да научим да од таквих треба бежати.
Испричаћу вам нешто мало више детаља о тој ситуацији, искључиво и само из разлога да уместо на својој кожи осетите, ви кроз моју причу схватите и на неки начин, можда избегнете да направите грешку коју ја јесам.
