20. поглавље
„Потпуно затечени и збуњени развојем догађаја, укочили сте се обоје… Изгледали сте као кипови, кад вам је твој отац упутио питање”, објашњавала је са неизоставним снешком на лицу моја мајка, кад се читав догађај, већ био одиграо и ја сам се полако почела спремати за спавање. – „Добрих пола минута, седели сте без реакција и не… немој ме убеђивати у супротно, јер сам и ја била присутна за тим столом, такође, сећаш се?”, говорила ми је, док сам се лагано спуштала у седећи положај, у постељу крај које је она седела.
„Пола минута?”, узвратила сам запрашћено, па додала –„Мени је деловало, као да је прошла читава вечност, пре него што се Франциско, коначно усудио да одговори оцу, на тако директно, а опет изузетно осетљиво питање”
„Ааа, да…”, наставила је моја мајка, док се у мислима враћала на тај тренутак и коментарисала га, по ко зна који пут и тог и многих наредних наших сусрета и дана. – „Истина је, господине Капићићу! – рекао је тај прекрасни младић, у једном даху”, изговорила је нежно, са неком сетом у гласу, а ја сам додала – „Ја, волим вашу ћерку, а колико сам упућен и она воли мене!”- она се на ове моје речи благо насмешила и упутила ми поглед, какав сам мало пута касније, у свом животу могла видети. Био је то поглед препун љубави, кога су тада почеле да прате мајчинске сузе.- „Тек, на ове његове речи, ти, као да си се пробудила и сетила где се налазиш, драга моја!”, наставила је, поново се враћајући у своје мисли. –„Тако је то, мени бар, изгледало”, додала је, оградивши се одмах, да је не бих прекидала, највероватније, јер је и сама врло добро знала, да имам обичај да се правдам и појашњавам такве своје реакције, понекад.- „Истина је, оче! – рекла си као из топа, јасно, гласно и самоуверено, као и обично”- изговорила је, на исти начин на који сам ја то учинила пред њима, својим родитељима и Франциском, истог тог дана, само пар часова раније.- „Ми волимо једно друго и то још од оног трена када смо се први пут угледали и упознали на једном пријему. – наставила си, одлучно, не скидајући поглед са озбиљног, смркнутог лица свога оца”, говорила је и тако изнова и изнова проживљавала исти догађај. Дало се приметити да је изузетно уживала у томе, па сам јој се и ја придужила.
„Ком пријему? – питао је, сада већ, заинтригиран, мојим ставом и смелошћу”, наставила сам уместо ње.
„Оном, на који ме је, моја драга пријатељица, у договору са вама, оче, наговорила да одем – узвратила си му, а он је мало скупивши чело упитао – „Је ли то, био онај пријем на коме си се први пут појавила, након оног инцидента са оним несрећним нитковом?” – наставила је да говори речи које смо тог поподнева изговарали мој отац и ја.
„Али… од тог периода, има… – почео је збуњено, – Већ, скоро годину дана – промрмљао је у чуду, онако више за себе”, наставила сам, тамо где је она стала, покушавајући да и у својој и у њеној глави, поред тона, повратим и слику тог догађаја.- „Зашто ми кћери, ниси рекла? – питао је кад се мало сабрао и поново подигао поглед ка теби, али онда…”, почела је, па се зауставила на трен, а ја сам искористила прилику да уместо ње наставим игру коју је започела.
„Онда се у разговор укључио Франциско”, рекла сам и посегла за чашом воде, која се налазила на наткасни, тик поред кревета на ком смо седеле.
“Било је потребно време, господине, – рекао је, а затим се и он пружио да узме парче колача…”, искористила је тада, моја мајка прилику и наставила уместо мене, да бих је ја, после само пар тренутака прекинула, поставивши питање које је Франциску, раније тог дана поставио мој отац, тада, подсетићу вас, веома цењени адвокат.
„Време? За шта, младићу? – питао га је отац, сада већ нестрпљиво чекајући одговор”, изговорила сам, а моја мајка је наставила:
„Време, да признамо, прво себи, па онда другима да ово што се дешава није неко уобичајено осећање, попут поштовања или нечег сличног.” – почео је да појашњава мој драги, будући зет”, рекла је, а ја сам тада од радости испустила један уздах препун задовољства.
„Било нам је потребно време да схватимо и признамо једно другом да је ово што нам се дешава љубав. – рекао је, покушавајући да буде благ и не улази превише у детаље да не би прешао границу, мајко”, рекла сам, трудећи се да јој покажем да знам како размишља и да знам шта му је била намера.
„А, ти си знала да је твој отац, желео да чује детаљније о томе, па си се умешала…”, појаснила је, више за себе, тада.- „Било је потребно време оче, да схватимо да не можемо да дишемо, живимо и функционишемо више, без постојања оног другог – рекла си, а твој отац је тада, дубоко уздахнуо, добро вас одмерио обоје, па, напослетку рекао – „Е, па децо, пошто је ситуација таква, већ сутра почећемо са припремама, прво за веридбу, а затим и за венчање”.
„Када је ове речи чуо Франциско, само што није полео од среће”, додала сам, а она је не чекајући да завршим наставила:
„Пошто се мало примирио и “забранио” емоцијама да га понесу, питао је, тишим тоном, као да се стиди – “Вама… Неће сметати, што сам ја Италијан, по вери католик, а ваша ћерка је..”, почео је, али твој га је отац прекинуо.
„А, моја ћерка је, православка. – завршио је Францискову мисао, мој отац – Нисам заборавио на ту чињеницу младићу Није да сам баш прижељкивао да ми зет буде друге вере, ако је то твоје питање, али оно што је мени, пре свега битно јесте да мој будући зет воли моју ћерку, које год он вере био”, говорила је мајка, а ја сам, док су ми сузе радоснице текле низ лице, у неком тренутку наставила, тамо где је она стала, јер се и сама исто тако, гушила у сузама, али са осмехом на лицу.
„Видим и осећам да је ти искрено волиш, баш такву каква јесте, са свим њеним врлинама и манама, а колико видим и она тебе исто тако, зато, младићу мој драги, питање које те мучи заборави, истог трена. Поједи тај колач, када си га већ узео у руке и иди кући, реци родитељима, да их за тачно недељу од данашњег дана, чекамо овде да испросе девојку за тебе”, говорила сам, понављајући реченицу свога оца од речи до речи и срце ми се у тим тренуцима поново испуњавало радошћу, а душа миром, баш као што се то дешавало само пар сати раније, док се ова читава ситуација одигравала у стварности.
„Твој драги се тада широко осмехнуо, у тишини појео своје парче колача, устао, потапшао твога оца по рамену, док је пролазио покрај њега, нама се наклонио као и обично и пошао, боље рећи, полетео својој кући на крилима љубави. И тако је данас, коначно, почела и званично ваша љубавна прича”, констатовала је моја мајка, након што смо прочешљале и последњи детаљ дешавања од тога дана над којим се, у тренуцима када се овај разговор дешавао, већ увелико била спустила тама.
„Надам се, мама!”, рекла сам јој тада тихо, и пошла јој у загрљај.
„Свесна си да…”, наставила је, пошто смо се обе мало умириле, грлећи једна другу – „Од ових догађаја, који су ти се до сада збивали у животу, већ може да се напише једна, изузетно лепа, љубавна прича зар не?”, рекла је подигавши обрву.
„Можда једног дана, мајко…”, одговорила сам, а она је, већ била пошла ка фењеру, узела га у руке и упутила се ка излазу из моје собе. Кад их је затворила, сећам се још само тога да сам поновила – „Можда, једног дана”, али овај пут више за себе и тек, након тога, повукла ка себи ћебе, спустила главу на јастук и утонула у најлепши сан који сам икада, до тада сањала.
