21. поглавље
Сна који вам помињем, сећам се, ево и сада, након скоро тридесет година, кристално јасно, шта више, док ово пишем поново ми се у мислима враћа, детаљ по детаљ.
Ако би ме кроз разговор питали:
„Како је то могуће?”, што верујем да би сте учинили када бисте за то имали прилику, мој одговор би био:
„Не бих знала да вам кажем, заиста…”
Сањам… Ја стојим, у белој хаљини, налик венчаници, целој сашивеној од некаквог, меканог, веома пријатног на додир, материјала који тада, у сну, нисам могла под руком препознати, али могу вам се заклети да ми се и сада, док вам се на овај начин обраћам, чини да сваким додиром, под руком могу осетити, потпуно исти, тај, фини, удобни, речима тешко описив осећај о коме вам говорим. Исто тако јасно као тог осећаја, сећам се и изузетно дугог шлепа који је та хаљина имала, а кога су носила, нека, мени тада, потпуно непозната деца, која су све, док је сан трајао или барем онолико колико га се ја сећам, корачала за мном. Њихову грају и сада, понекад могу чути у даљини, ако се, баш као што то чиним, вечерас, у мислима вратим на тај дан, односно ту ноћ… Моја, смеђа коса, која је тада покривала скоро цео мој струк, лепршала је на ветру, док ме је под руку држао отац. Некада сам се питала да ли је то заиста био он, али данас… Данас, нема сумње, то је био он. Знам то јер, иако у сну нисам јасно видела његове црте лица, већ само обрисе, јасно сам могла видети његову, исто тако витку, високу фигуру, попут моје у то време. Носио је одело, нежно сиве боје, старо, али очувано и црне ципеле. То сам приметила, јер се сећам да сам га у једном тренутку нагазила, штиклом, белих, високих потпетица, које сам носила на својим ногама, па сам застала да му помогнем да их очисти. Разговарали смо, ни сама не знам о чему све, боље рећи о чему не и корачали некуда, не обазирући се, ни најмање, на галаму која се могла чути свуда око нас. Чини ми се да смо истовремено и плакали и смејали се, држећи се и ослањајући једно на друго. Трајало је то тако, све док нисмо застали, пред једном великом творевином. Била је то зграда налик на цркву… У неком тренутку тек, пред њом смо застали, обрисали сузе, погледали једно у друго по последњи пут у том сну и наставили, лаганим кораком ка улазу. Ушли смо, минут или два потом а, ја сам одмах са врата цркве, пред олтаром, угледала мог драгог, Франциска. У свом, тамно зеленом, војном сакоу, на ком су се вијорили сви његови чинови, од наредника, па све до капетана друге класе, (што је чин који је добио, пре прекоманде за Нови Сад), црвеним панталонама које су биле део његове свечане униформе и црним, лакованим, војничким чизмама, стајао је на другом крају сале и чекао на нас. Сав радостан, окренуо се ка нама, чим смо прешли праг порте, а прво што сам тада запазила било је да су се његове, најлепше, плаве очи, у чијим дубинама човек може да се изгуби, мало по мало, испуњавале сузама, а његова висока, витка, али истовремено и изузетно снажна фигура, чинило ми се да је дрхтала сва, али само мало, таман толико да то могу приметити само ја.
„А, остали, људи око вас?!”, претпостављам да би заинтересовано упитао неко од вас, да је у могућности.
„Не верујем да је било ко било шта приметио”, гласио би мој одговор. Памтим да их је било доста, око и уз нас, одатле и галама коју сам вам малочас поменула, али не сећам се лица тих људи, зато вам о томе могу само толико рећи. Иако, знам да је то био само сан, рећи ћу вам, макар и по цену тога, да ме сматрате помало луцкастом, да и дан данас, када помислим на њега, имам утисак да се одиграо, у реалности, на јави, а не само у мојој глави. Све је у мени затреперело, задрхтало од радости и узбуђења. Преплавиле су ме емоције у трену, али нисам попустила. Јасно памтим да нисам поново заплакала, иако, верујете, то није било ни мало лако. И баш тако, уз много муке али и радости, мој отац дрхтавим и спорим, а ја лаганим, али одважним кораком, стигли смо до Франциска некако. Но, у трену кад је, мој отац требало да моју руку, преда њему зачула сам:
„Хајде, спавалице, буђење!”, и осетила да ме неко дира по рамену… Тај додир ме је натерао, да отворим очи и иако невољно учинила сам то. Тада, угледала сам своју мајку како седа покрај мене. – „Знаш ли колико је сати?”, наставила је да запиткује, док сам ја, још увек сањива, сабирала утиске од сна.
„Довољно касно, претпостављам, да уђеш у моју собу, мајко!”, рекла сам, након што сам се мало сабрала и дошла себи.
„Добро претпостављаш, драга моја!”, узвратила је весело, док сам ја из лежећег прелазила у седећи положај.- „Дванаест је одкуцало, малочас, а имамо много обавеза данас, иначе бих ја тебе пустила да сањаш…”, почела је да појашњава, али сам је ја зауставила узвикнувши:
„Дванаест!”, и не часећи више ни часа, трчећим кораком кренула ка купатилу.
„Тако је, мила моја! Дванаест часова је, а ми имамо још само шест оваквих дана, да теби припремимо веридбу, да би седмог славили, зато и јесте боље да пожуриш, а богами и ја ћу!”, говорила је онако више за себе, док ме је, сад већ, стајући на вратима моје собе посматрала, како јурим низ ходник. И баш тако, као дланом од длан, отпочео је још један дан, у кући мојих родитеља. Тај и наредних пет, пуних дана, провели смо у истом расположењу. Мајка и ја, ужурбано смо обилазиле радњу по радњу у мом родном Новом Саду, не би ли пронашле и купиле све потребне намирнице и одећу прикладну за један тако значајан догађај, као што је моја прошевина била. У паузама, када би се за време, доручка, ручка или вечере, некако окупили сво троје за истим столом, коментнарисали бисмо ко је од слугу за који део чишћења куће задужен, па би их тако, моја мајка, једног по једног, на крају дана, позивала и испитивала о напредку.
„Све тече по плану!”, обавештавала би ме радосно, скоро свако вече, док је обично уз осмех на лицу, стајала на вратима моје собе и посматрала ме како се безбрижно ушушкавам у свој кревет и припремам за спавање.
„Нисам ни мислила да је другачије, мајко!”, узвраћала бих јој истом мером.
„За нашу ћерку јединицу, нашу мезимицу”, настављала би, гледајући ме са таквим поносом, да ја то вама речима, просто не могу описати, то се мора осетити – „Само најбоље!”, топила би се од нежности, док би ово изговарала, толико да би ми се на тренутке чинило да је и она на седмом небу, исто толико колико сам то била ја, ако не и више од тога.
„Хвала вам, на свему!”, одговарала бих јој, баш као што сам то учинила, и те, четврте по реду вечери, од када се сазнало за моју веридбу и од кад се она припремала. Климнула је главом као и обично, само је овога пута, пре него што је затворила врата моје собе за собом и оставила ме да спавам додала – „Сутра, бирамо хаљине за твој посебан дан, драга моја, не заборави! То нам је још једино преостало!”
„Наравно да нећу, мајко! Не бих се усудила то да учиним!”, узвратила сам, мада је она, већ увелико била затворила врата за собом и кретала се ходником ка салону или својој соби. Ни тада, а ни сада, након оволико година нисам била сигурна, да ли је одмах отишла у своје одаје и легла или се придружила моме оцу у салону, како би му пожелела лаку ноћ, као што би то иначе чинила. Једино што памтим, након њеног одласка, јесте да ми је у собу, тихо, на прстима, пазећи да је нико не види и не чује, ушла наша млада послужитељка.
„Ово вам је, по мени, послао млади, господин Франциско”, прошапутала је, када ми је пришла довољно близу и у руку ми спустила нешто налик на цедуљицу, па додала – „Тражио вас је данас, нешто пре ручка, али како сам му рекла да сте са вашом, госпођом мајком у граду и да не знам кад ћете доћи, дао ми је ово и замолио ме је да вам предам тако да нико не види”, појаснила је и кренула, исто тако тихим, али брзим корацима, да напусти моје одаје.
„Хвала ти!”, рекох јој, а она, потом нестаде, изненада, баш онако како је и дошла. А, ја, чим сам се уверила да је умакла и да се више ни она нити моја мајка неће враћати, нити ће ико други доћи, дохватила сам фењер, који је од кад знам за себе, стајао на малом ноћном сточићу, покрај мог кревета и обасјавао ми видик, таман толико да могу, ако устанем у току ноћи, да се крећем по соби и осветлим себи пут ка другим просторијама, привукла га ближе себи, и руци, у којој ми је од малочас била стајала цедуљица, пресавијена на пола. Раширила сам је на длан, тако да сам јасно могла видети да на њој пише:
„Сутра, после ручка, чекам те на нашем месту!
Заувек твој, Франц.”
Осмехнула сам се, кад сам видела садржај поруке, вратила фењер на место, трудећи се да не изазовем превише буке и идаље држећи цедуљицу у руци, положила главу на јастук. Она је била последња ствар коју сам те ноћи видела, пре него ме је обузео сан и прва која ме је ујутру дочекала.
