Створена да те преболим

22. поглавље

„Видећу Франциска!”, понављала сам, радосно, тог петка, рано ујутро, док сам се спремала да са мајком, пођем у град. То сам чинила, у себи наравно, кришом, јер било је речи од стране мојих родитеља, о томе да се нас двоје ни у ком случају не смемо видети, бар три пуна дана пред веридбу и исто толико, пред свадбу. Читаву ту ствар, нисам вам одмах споменула, јер као што, већ сада, верујем, можете предпоставити, није се ни догодила. Напротив, полетели смо једно другом у загрљај тог поподнева, док нас је само три, за нас тада изузетно дуга дана делило од наше прве, званичне, појаве, као вереника, пред богом, породицом и народом.

***

„Пристала сам на дугу, балску хаљину, светло розе боје, иако сам хтела да моја хаљина за нашу веридбу буде светло плавa, да би ми се слагала уз очи, разуме се”, говорила сам му, усхићено, док сам лагано спуштала своју главу на његове груди.

„Зашто?”, питао је, зачуђено, усмеравајући свој поглед ка мени.

„Па, да бих стигла овде на време и “купила”, који тренутак више са тобом, драги мој”, појаснила сам, иако сам знала да је до тог закључка дошао и он сам.

„Задивљен сам и поласкан оваквим твојим поступком, драга моја!”, рекао је весело, али глас као да му је на тренутак задрхтао – „Обоје знамо да не посустајеш тек тако, од онога што наумиш и пожелиш!”, додао је, трудећи се да одржи, дозу усхићености и радости које су у његовом, гласу, погледу, па, и у по неком покрету, биле присутне, готово увек када би са ммном говорио, али нешто га је дефинитивно тог поподнева ометало у томе…Нешто га је добрано било мучило. Осетила сам и знала то, чим сам га угледала како стоји, под дрветом, у близини страћаре, у којој смо се често, тих дна, били скривали од погледа и коментара људи, и милује свог црног пастува, док му нешто шапуће на уво.

„Чуо сам твоје кораке”, објашњавао ми је, неколико дана касније. – „Сабрао и последњи делић снаге, ако је нешто од ње, уопште, било и остало у мени, уздао се у нашу љубав и одлучио да идем на све или ништа”, говорио је, гутајући кнедле, једну за другом.

А, ја признајем, ево, овде и сада, у мрачној соби, коју обасјава само светлост свеће под којом пишем, вама, да сам, баш тада, када је поглед по први пут, тог поподнева, подигао ка мени, схватила да га мучи нешто страшно, јер, учинило ми се, додуше само на трен, да је плакао, али овога пута, нисам се усудила да га ишта питам.

„Рећи ће ми сам, када за то дође време”, говорила сам у себи, док сам му прилазила и спуштала руке око његовог врата. Нисам погрешила… Након што сам му испричала, детаљније о нашој куповини и мојим вештим покушајима, (попут оног са хаљином) да је убрзам на сваки могући начин, не би ли се појавила на нашем месту што је пре могуће упитао је:

„Је ли то све, што треба да знам?”- На ове његове речи, тргла сам се, а језа ми је прострујала читавим телом. Подигла сам главу са његових груди и погледала га упитно, док су се у мени за превласт борили зачуђеност и страх. Верујем, да је он то и сам приметио, па је да би ме умирио рекао – „Нема потребе да се плашиш, драга моја”, и почео да ми руком пролази кроз косу.- „Питао сам те то, само да бих се уверио да си ми испричала све, што треба да чујем и знам, пре него што и ја теби испричам по коју новост”, додао је, а пошто је на тај начин успео да ме колико-толико умири, рекла сам:

„Да, мислим да сам ти све занимљиве детаље испричала, што значи да је на тебе дошао ред, драги мој”, рекла сам са олакшањем и поново спустила главу на његове груди.- „Само, знаш да не смем, још дуго остати овде са тобом, колико год то желела, јер, ипак, не смемо да дозволимо да нас нађу заједно пре веридбе, сећаш се?”, додала сам, са жаљењем, а он је климнуо главом, али из неког разлога није ми одмах рекао то што је намеравао, напротив. Ћутао је, све док, ја нисам почела да инсистирам да ми каже.

„Хајде, реци ми, какве су то новости за које, од тебе треба да чујем?”, почела сам, а он као да се тек тада осмелио да изговори:

„Добио сам понуду за дошколовавање, након ког ћу, ако је прихватим, разуме се, добити већи чин”.

„Па, то су сјајне вести!”, рекла сам, не дајући му прилику да каже још нешто, мада сам по покретима његових усана видела да је желео. – „Чекај!”, додала сам након што ме је почетни, осећај еуфорије напустио. – „Како то мислиш, ако прихватиш?! Наравно да ћеш прихватити, јер можда ће ти цео тај процес припомоћи и олакшати намеру, да постанеш редовни војник југословенске војске”, овог пута, не оклевајући ни мало, рекао је:

„О томе се и ради, драга моја. Ја… понуду нисам добио од југословенске, већ од италијанске војске, чији сам, као што и сама знаш, још увек припадник.”

„Јел то значи да мораш да се вратиш назад  у… Италију?!”, упитала сам и по први пут, од кад разговарам са њим, плашила сам се да чујем одговор.

Климнуо је главом, уместо да каже:

„Да!”, наглас. Плашио се то да изговори, макар исто онолико колико сам се ја плашила да чујем, ако не и више, али је напослетку, некако успео да изусти још и:

„То није све…”, ове речи натерале су ме да се поново подигнем из његовог наручја и погледам га у очи и, тек пошто сам тако учинила, наставио је – „Да бих, у тајну, војну касарну, у Риму, где се ова читава ствар и организује, стигао на време, то јест у понедељак, ја морам одавде кренути, сутра, у поподневним часовима, возом…”, хтео је да настави и исприча ми одмах, све, али сам га ја спречила поновивши:

„Возом?!”, запрепашћено. – „Нисам знала да постоји воз, који води из Новог Сада директно до Рима”, изговорила сам, не скидајући поглед са његовог. – „Запрво”, додала сам: – „Нисам знала да уопште, постоје возови који воде из Југославије, ка Италији и обратно”.

„То је зато што… званично, и не постоје, драга моја.”, рекао је и не сачекавши да наставим да постављам питање за питањем, наставио – „У скоро сваком, већем граду, у Југославији, прокопани су тајни тунели и оспособљене пруге и возови, који воде до главних војних центара у Италији“, појаснио је у једном даху, па накратко заћутао, дубоко удахнуо и додао – „Они служе да уколико, једног дана, буде било потребе за пребацивањем Италијанских војника, назад у земљу, не дође до проблема”.

„Зашто би…”, почела сам, али, пошто је схватио шта намеравам да га питам, прекинуо ме да би кратко рекао:

„Никад се не зна, драга моја. У многим земљама света, већ се помало шушка о могућности рата са Југославијом. Можда не данас и сутра, али, у будућности…”, почео је, али, пошто је, како ми је и сам касније признао, схватио да је отишао предалеко и испричао превише, променио је тему рекавши: –„Но, добро! То је сад већ, нека, потпуно друга тема. Не говорим ти ово, да те узрујавам, већ да те питам би ли ти са мном, ако одлучим да кренем?”.

„Наравно!”, рекла сам, не размишљајући о својој одлуци ни трена дуже него што је било потребно времена да се изговори једна реченица налик на – „Наравно да ћу поћи с тобом. Како би другачије и могло бити, кад те волим, лудице”, но уместо свега тога, питала сам само: – „На колико дуго, идемо?”

„Најмање шест месеци…”, одговорио је, а ја сам на ове његове речи, кренула да устајем и ужурбано тражим ствари, које су биле, нешто мало пре тога, остављане, једна по једна, у сену, на коме смо и сами лежали.

„У том случају”, рекла сам, идаље тражећи ситнице које су ми фалиле да комплетирам своју одећу.- „Ја морам одмах да кренем, да се спакујем и оно што је још важније, да објасним својим родитељима целу ствар”.

„Мислим да твоји родитељи, драга моја, све о томе, већ увелико знају или бар твој отац зна”, рекао је и тим речима ме “натерао” да застанем на трен и престанем да ужурбано навлачим ствари на себе.

„Шта би сад то требало да значи?!”, питала сам, гласније и директније, него иначе. Он је неко време ћутао, као да се премишља да ли да ми каже или не, али је у једном трену, ипак преломио. 

„До мене је”, почео је, док је лагано и сам устајао, да би ми се приближио. – „Ових дана, дошла вест, да твој отац стоји иза целе ове ситуације, мила”, изговорио је јасно и гласно, док је спуштао своје руке на моје образе.

„Како то мислиш?”, питала сам, померајући своје тело, тако да имам таман толико простора да устанем и одем, ако ми се не буде свидело то што будем чула. Осетио је то, па се и он примакао још ближе мени.

„По градским кафанама се увелико прича, да твоме оцу, а моме будућем тасту, ни мало није мило, што си ти себи, за мужа, а њему за зета изабрала мене и све то највероватније, јер сам друге вере…”, говорио је, покушавајући да ме привуче себи у загрљај.

„Не, то не може бити истина, то не може…”, понављала сам, истовремено се трудећи да се ослободим његових руку.

„Ти, желиш да ме одвојиш од њих…”, додала сам у афекту, не бих ли се на тај начин, коначно ослободила његовог стиска и успела сам у својој намери. Спустио је руке, само на трен и тако ми дао довољно времена да устанем, зграбим своју кожну јакну коју сам иначе носила, кад год да јашем, и излетим из нашег “тајног скровишта” као фурија. Дошла сам до свог коња, одвезала га, не знам ни сама како, јер ми је цело тело дрхтало од једа, али и страха, јер дубоко у себи, знала сам да Франциско овако нешто не би измислио, не би дирнуо у моју породицу, јер добро је знао да је то, оно једино свето што имам на овом свету – ово што сада пишем, пролазило ми је кроз главу и, док се читава ова сцена, на јави била одигравала. Није дошао пред мене и рекао ми све ово, тек тако, да бих изабрала њега, уместо своје породице, знала сам то, али исто тако нисам дозвољавала себи, да макар и на трен поверујем у оно што сам од њега управо била чула.

„Моме оцу, од кад знам за себе, једино је било битно да ја будем срећна, а знао је да са тобом јесам, макар и по цену да променим веру… он нас не би раздвојио, не на овакав начин…”, говорила сам, чинило ми се у себи, али испоставило се да сам то чинила наглас, јер баш кад сам посегла руком за кацигом, Франциско се, ни одкуда појавио иза мене, ставио своје руке око мога струка и на тај начин ме “натерао” да се лицем ка њему окренем, да би ми затим, рекао:

„Знам! Све знам, мила моја, како не бих знао кад си ми цео свој жувот месецима уназад причала, зато и нисам знао како, нити сам смео да се усудим да ти, тек тако, све ово кажем” – у његовим очима, тада сам, по први пут у животу видела сузе. Био је искрен, нисам сумњала у то и… иако је све у мени вриштало:

„Само се окрени и иди одавде! Не осврћи се!”, остала сам и одлучила да чујем све што има да ми каже.

„Све сам смислио!”, рекао је, кад је схватио да је поново задобио сву моју пажњу.- „Сутра, пре поласка, доћи ћу у кућу твојих родитеља да им “објасним” читаву ситуацију и замолим их да ми дају дозволу да те поведем са собом или да ми макар обећају да ћеш ме чекати. Када то учиним, позваћу твог оца, да поразговарамо насамо и тада ћу га суочити са свиме што сам чуо. Од тебе тражим само, да нас испратиш и саслушаш наш разговор, након тога, теби остављам одлуку да ли ћеш са мном поћи или остати са њима у кући”, рекао је, и пољубио ме у образ, па тек тада, склонио руке са мог струка и удаљио се.

Пошто сам чула све и утишала гласове у глави:

„Звучи поштено!”, рекла сам – „Дајем ти шансу, због наше љубави, али знај, ако си ми оца, оклеветао без основа, са нама је готово”, додала и попела се напокон на свог коња. Бацила сам онда, још један летимичан поглед ка њему, а он је климнуо главом и наклонио се, баш као што је чинио пред сваки наш растанак. Кренула сам тада ка својој кући, не обазирући се на то да ли ме прати или не…

„Сутра, нека буде шта бити мора…”, мислила сам и понављала, све док нисам стигла пред капију куће својих родитеља, пред којом су ме они, руку под руку, загрљени, већ били чекали.