26. поглавље
„Поћи ћеш са њим?”, питала је нежно мајка, трудећи се да прикрије усплахиреност, чим су се врата радне собе мога оца затворила. Климнула сам главом, не изговоривши ништа. Она се тада, још више снуждила, устала са столице и пошла ка салону, а и ја сам за њом. Чим је ушла, знатно је успорила корак и ходајући лагано и тромо дошла до фотеље, која се налазила у ћошку просторије, па се, у буквалном смислу те речи, стропоштала на њу. Погрбила се и скупила, ма… у тренутку је, седећи на тој фотељи, постала мања од маковог зрна, што је мени био довољан знак да жели да је оставим саму, па сам тихо промрмљала:
„Вратићу се брзо, мајко!”, и похитала ка радној соби свога оца. Наравно, урадила сам то што је тише могуће, да ова двојица “момака”, која су се налазила са друге стране врата не би приметила моје присуство. Стигла сам и прислонила своје уво на врата, таман у тренутку када је мој отац говорио.
***
„Није требало да долазиш овамо!”, чула сам како узвикује, док сам своје уво намештала тако да што боље чујем њихов разговор.
„Зашто?”, питао је Франциско, као из топа. У тренутку, отац је заћутао, али је на послетку, себи у браду промрмљао:
„То, није био део плана!”
„Дакле, истина је!”, рекао је Франциско, повисујући тон – „То сте били ви! Ви сте све ово осмислили!”.
„Доврага!”, узвратио је отац, те, пошто је вероватно, схватио да више нема куд додао – „Наравно да јесам!”, што је тише могао, али то ме није спречило да ове речи чујем. – „Шта си мислио? Да ћу дозволити да се моја ћерка јединица уда, за човека потпуно друге вере, обичаја и веровања? “
„Нисам и искрено да вам кажем, зачудило ме је што сте оног дана, кад сам дошао Анкицу да испросим, онако реаговали”.
„Морао сам јер, не желим да моја ћерка икада помисли да људе гледам и делим на тај начин!”, правдао се мој отац – „То није оно чему сам је учио!”, додао је, жалосно.
„Требало је раније о томе да размишљате!”, викнуо је Франциско и кренуо да корача што је гласније могао, јер, добро је знао да сам ту, но, пре него што је стигао до врата, мој отац је завапио:
„Стани, младићу!”, Франциско је тада застао и направио покрет ногама као да чини налево круг. – „Ако имало волиш, моју ћерку, оди одавде без речи”, рече отац напослетку. Ја, тада хтедох да улетим у просторију и свашта му кажем, али се уплаших да ће ме он, ако тако учиним спречити да пођем са Франциском, па одустадох и пошто, сама себи признадох болну истину, коју сам и дан пре тога, добоко у себи знала, али нисам желела да признам – „Стани!”, помислих у себи – „Он не бира средства, па немој ни ти!”, и тако обуздах себе те се одвојих од врата. – „Довољно си чула!”, просиктах онда кроз зубе и кренух да се шуњам по рођеној кући, као какав лопов. Дођох до своје собе, зграбих торбу из ормана лаганим покретима, али и писма са радног стола. Док сам ја све то обављала, Франциско и мој отац приводили су свој разговор крају. Све ово знам, јер сам, бацивши летимичан поглед кроз прозор, видела Франциска и мог оца како један иза другог иду у правцу капије, идаље причају, штавише по покретима руку видела сам да се свађају. Искористила сам прилику која ми се тада указала, одјурила до радне собе свога оца, спустила писмо, након што сам се уверила да припада њему, на радни сто и изјурила, на други излаз куће, који иначе послуга користи. Све то сам учинила тако да ме нико не чује и не види. Сачекала сам да Франциско и мој отац заврше разговор и, пошто је прошло довољно времена од тренутка када је мој отац ушао у кућу, да будем сигурна да не може да чује отварање капије, а опет није прошло толико да може да види кроз прозор како одлазим, одлепршала сам из дворишта своје родне куће, као да ме у њему никад није ни било. Јурила сам, као без главе, до првог или другог високог дрвета. Застала сам ту, да се мало одморим и припремим за даљи бег, јер сам знала да ме ту, из куће нико не може видети.
„Знао сам!”, повикао је мени добро познат глас. Тада сам зачула, корак или два и угледала Франциска који ме је вешто скривен са друге стране дрвета чекао, изгледа… Лаганим кораком ми је пришао и – „Знао сам да ћеш, после свега што си чула са мном поћи”, поновио је, док је стављао своје руке око мога струка. – „Није ти било ни мало лако да ово учиниш, знам”, прошапутао је, тек кад се уверио да сам читаво своје тело препустила њему у наручје да би, одмах, након тога, своје усне нежно спустио на мој образ. – „Хвала ти!”, додао је, тек, пошто сам се ја ка њему окренула и загрлила га, да би ми, потом и сам узвратио загрљај. Привио ме уз себе што је више могао, па наставио – „Знаш да немамо пуно времена за грљење сад… Ускоро ће схватити да си отишла, ако већ и нису”.
„Имаћемо довољно времена за све, кад будемо отишли одавде!”, изговорила сам, пре него што сам се одвојима од њега и додала – „Читав живот је пред нама!”, тек пошто је он узео торбу из мојих руку у своје. Ове моје речи навеле су га да ми упути један широк осмех и топао поглед, који је учинио да се скоро, па, отопим од нежности. Да бих спречила још један дугачак загрљај и излив нежности, узвратила сам му истом мером, а он је, потом, пребацио своју руку преко мог рамена, те смо тако загрљени, кренули да корачамо путем који води до тајне железничке станице на којој нас је већ, од раног јутра био чекао воз који ће нас, како ће се убрзо испоставити, само пар минута касније повести у неки нови живот, другачији од онога који смо до тада живели.
