27. поглавље
„Је ли вас неко пратио?”, упитао је, као из топа, један од пријатеља, који је много година касније, широм отворених очију и ушију слушао догодовштине из времена нашег упознавања.
„Тог дана није, а да је неко од нас двоје сазнао”, узвратио је Франциско.
„Није да су и имали превише времена за то”, надовезала сам се – „Чим смо се нашли и изгрлили, убрзали смо корак да нам се управо не би десило то, да нас неко нађе, јер би онда сигурно покушали, а вероватно и успели да нас раздвоје и удаље једно од другог”, наставила сам да говорим, а Франциско је додао:
„Избио би, да се то којим случајем догодило, велики скандал”.
„Срећом”, наставила сам – “Избегли смо читаву ту збрку, шуњајући се, кријући и идући пречицама, које је Франциско, пар дана раније сам открио и обишао, а које воде до подземне станице, коју сам вам, већ раније помињала”.
„Уз помоћ тих пречица, стигли смо, за нешто мање од пола часа, чини ми се”, додао је Франциско и бацио један поглед ка мени, не би ли, сам себи, потврдио да се тако заиста и било догодило, па наставио – „На једно место налик на ливаду. Свуда око нас налазила се трава која се, већ увелико била сушила, јер септембар само што нам није био стигао на праг”.
„На том смо се месту зауставили, а он је шетајући и посматрајући околину, у једном тренутку, уочио малену гомилу прућа, помешану са травом и ко зна чиме још”, преузела сам иницијативу за даљи разговор, на место мога драгога – “У близини ње се зауставио, легао на земљу, неко кратко време ослушкивао, да би на једном устао и – “Стигли смо! Овде је!”, довикивао, док ми је руком показивао да му се приближим. Док сам прилазила, спазила сам како се гомилица лагано помера, а кад сам већ пришла довољно близу, пред нама се појавио један од Францискових добрих пријатеља и колега, којега сам раније, већ била упознала на једном од пријема на ком смо све троје били гости”, појашњавала сам. – „У прави час!”, викнуо је весело Франциско тада, баш као што је тај дивни младић учинио много година раније…
„Све је спремно за полазак, само још вас двоје омладинаца да сместимо”, рекао је осмехнувши се широко, па додао: – „И можемо да кренемо!”.
„Тако, не часећи ни часа више, пришли смо отвору, у облику коцке, и спустили се каменим степеницама, прво, моја драга, па за њом и ја”, рекао је Франциско, поново се укључујући у разговор – „Док сам лагано, спуштао ногу на задњи степеник, чуо сам како неко, поново, затрпава пролаз који је мој пријатељ малочас за нас отворио, што рукама, што лопатом. Е, тек тада сам одахнуо!”, признао је – „Тад сам био сто посто уверен да смо безбедни и да нас неће наћи, макар не, док не напустимо Југославију, заједно, једном за увек”.
„Два минута касније”, додала сам – „Нашли смо се у возу, препуном дрвених клупа, на којима су, већ били седели неки, до тада мени потпуно непознати, али и пар познатих, веома добрих људи и честитих војника. Руку на срце, било је ту и пар мање добрих и по лошијем гласу чувених људи, чије ми присуство ни најмање није пријало, али, – „Шта је ту је”, помислих. Сместили смо се, у један угао. Франциско је подигао ону моју торбу и ставио је, поред једне мало мање.- „Моја је, већ овде!”, рекао је, па, тек пошто сам своју главу наслонила на његове груди, додао – „Послао сам је по једном пријатељу, још јуче, али… тек, када смо се растали”. Чим је то изговорио, зачуо се звук пиштаљке и шкрипа шина”, појаснила сам, а Франциско се надовезао рекавши:
„То је био први, јасан знак да је воз кренуо…”, али је убрзо заћутао.
„Два дана касније”, рекох – „У понедељак рано изјутра или у недељу касно у ноћ, како је коме драже да каже, воз се зауставио на станици на којој је, на једној од великих дрвених табли, које су нас на сваком кораку затицале, великим, латиничним словима писало:
„ROMA”. – Никада нећу заборавити, поглед одушевљења, који ми је наш пријатељ упутио, када сам изговорила ту реч.
„Да”, рече напослетку, Франциско – “Баш тако је почела, наша прича, драги мој пријатељу, пре скоро двадесет година…”, климнула сам и ја тада главом, у његовом правцу, да би смо, убрзо потом, започели разговор на неку, сасвим другу тему.
***
Сада, прошло је скоро тридесет година од када смо, ову причу, Франциско и ја заједничким снагама испричали том, једном, старом и, у то доба, веома драгом пријатељу. Исто тако, прошло је скоро тридесет година од када је ова наша прича отпочела и све се, заиста, веровали ви мени на реч или не, збило управо овако како записах. Но, оно што вам не напоменух раније, а што претпостављам да занима све оне који ову причу читају са истим усхићењем, које ја осећам, док вам о њој пишем, јесте управо, шта се збивало за оно време које смо, мој драги и ја провели у возу, на путу за Рим, место у ком ћемо, како ће се касније испоставити почети да градимо нови живот и наш топли дом. Првих пар сати, као што, верујем, већ и сами можете предпоставити, провели смо ћутке, дремуцкајући, једно другом у наручју, с времена на време, бацајући по који поглед на тунеле, од земље и камена сачињене и шине које могосмо да видимо, тек, пошто се мало придигнемо из седећег положаја. Таквом једном приликом, док сам се мешкољила у Францисковом наручју, не бих ли успела да се усправим и осмотрим околину око себе, осетих под руком, да нечега има у џепу, капута, који навукох на себе при изласку из куће.
„Писмо!”, сетих се и вриснух у себи, па се мало и тргух тада. То сам учинила таман тако да се и он због тога, био тргнуо из сна који је, већ почео полако да га обузима.
„Нешто си ружно сањала?”, питао је, мешкољећи се у свом седишту. Ухватих себе, како размишљам да га слажем и кажем да, заиста јесам имала лош сан, те да му, за постојање писма, њему намењеног, уопште и не говорим.
„Спалићу га!”, мислих се, као што сам и планирала, али у тренутку посустах. – „Не!”, прошапутах, пошто се вратих у седећи положај и приђох ближе њему. Пошто ме пажљиво осмотри, и схвати озбиљност ситуације, упути ми један упитан поглед, а ја тада извадих писмо из свог џепа и спустих лагано на његов длан – „Читај!”, рекох, што сам тише могла – „И само ће ти се казати”.
Како је писмо на његовом длану лежало на пола пресавијено, пажљиво га је осмотрио и са једне и са друге стране.
„Имала си инспирацију, очито!”, рекао је, пошто се и сам уверио да је читава страница ипо била написана, а затим га раширио и почео читати, у себи, разуме се. Читао је текст са папира који сам му пружила, споро и са пуно пажње, а ја сам за то време, ни сама не знам зашто, гутала кнедлу за кнедлом. Када је коначно подигао поглед и лаганим покретом руке пресавио папир који ми је убрзо потом и вратио, сва претрнула од страха – „Шта ли ће ми рећи?”, питала сам се. Напослетку се накашљао, на своје лице навукао смртно озбиљан израз лица и:
„Јеси ли стварно мислила да и после оволико времена које смо заједно провели ја нећу знати како размишљаш?”, упитао је. Пре него што сам и стигла ишта да му одговорим наставио је, више се препирући сам са собом, него што се мени обраћао – „Да ли је могуће да не видиш колико се ломим заједно са тобом?”.
„Видим!”, рекла сам му, тихо, док сам поново, лагано, спуштала своју главу на његова бедра. – “Само сам желела да знаш, шта бих ти рекла, уместо последњег збогом, да сам којим случајем остала у тој кући”, наставила сам истим тоном, припијајући се уз њега, још ближе.
„Премишљала си се?”, питао је, лагано спуштајући руку на моје раме.
„Да одем од куће?”, узвратила сам зачуђено – „До пре пар сати, итекако, али…”, почела сам да објашњавам, али ми он то није дозволио…
„Не, лудице. Рекох ти већ да сам то одмах увидео и, ако мене питаш, ни најмање те не кривим због тога, напротив… Разумем твоју потребу да убедиш себе да грешим, запрво да обоје грешимо, јер, колико видим и теби је осећај говорио да, ипак, постоји велика шанса да твој отац, није онај човек за кога се представљао и који те је одгојио”, објаснио је.
„На шта си…”, заустила сам да питам, али ме је он, поново спречио да завршим реченицу.
„Премишљала си се, да ли да писмо спалиш или да га мени предаш?”, поставио је питање, директније и подигао обрву, знатижељно ме посматрајући.
„Како си…”, почела сам… –
„Знао?”, наставио је – „Па, просто је. Од кад смо сели, ћутљива си и не држи те место. Стално се мешкољиш, дакле, нешто те је мучило или те мучи, не да ти мира. У почетку сам мислио да, још увек, размишљаш о сцени која се, пре неколико сати одиграла у кући, али, сада видим да није у питању било само то!”, рекао је, што ведријим је тоном могао.
„Знаш шта, мили?”, рекох му на послетку, пре него што сам мирно заспала у његовом наручју. – „Након ових твојих речи, још сам сигурнија у то, да сам данас направила прави избор”.
„Можеш бити сигурна да ћу дати све од себе да у одлуку коју си данас донела, не посумњаш никад, драга моја!”, прошапутао је, пре него се удобно сместио и приљубио своје усне уз моју косу. Тај тренутак, био је уједно и моје последње сећање, до уласка воза у станицу на којој нас је, великим штампаним, латиничним словима дочекао натпис:
„ROMA”, који сам вам нешто раније, већ била помињала.
