28. поглавље
Још увек сам била сањива и помало расчупана, када ми се пред очима указало лице мог насмејаног драгог, а и дан данас, када останем сама, у ушима ми понекад, одзвањају речи које је тада изговорио:
„У прави час, као и увек!”, узвикнуо је весело, па, након пар секунди додао – „Стигли смо!”, истим тоном, док је воз лагано успоравао. Два минута касније, дошао је војни контролор пута, ако могу тако да га назовем и рекао нам исто, па смо сви полако почели да прикупљамо своје ствари и једни за другима излазимо из воза, који се, већ био и зауставио у међувремену. Врло брзо, придружили смо се колони од десетак, петнаест људи и кренули некуд.
„Куда?”, претпостављам да би неко упитао сада, а мој одговор, да сте били у могућности да ми ово питање поставите, док се читаво ово збивање дешавало, гласио би:
„Ни сама не знам, драги моји… У бољи живот, који ћемо живети по својим правилима и на свој начин, надам се”. – „Јесмо ли?”, видећете и сами, драги моји, ако икада у руке некога од вас, уопште и доспе овај текст…
Него, мислим да је време да се ја вратим на пређашњу тему нашег разговора, јер ми се чини да сам се опет, мало занела и претерала у причи… Нећете ми, надам се, то замерити…
К`о што рекох, изађосмо из воза, тог јутра и тихо и полако кренусмо, у колони по двоје, негде, где ће за све нас почети нова етапа у животу.
***
„Након пола сата хода кроз разно-разне тунеле, напокон угледасмо, камене степенице”, објашњавао је Франциско једном приликом.
„Налик онима које су нас дочекале, када смо први пут, заједно, закорачили на место, за које ја до тада нисам знала ни да је планирано, а камоли да постоји у мојој Југославији”, додала сам, а он је тада благо заколутао очима, на тај начин ми поручујући да то, и није било баш претерано важно за читаву причу, да би потом, наставио не обазирући се на моје речи.
„Приђосмо им”, рече и осмехну ми се благо – “Па, лагано, једно за другим, почесмо да се пењемо, не би ли, у неком тренутку изашли на површину”.
„Удахнусмо дубоко и полако, кад изађосмо на површину наше лепе планете. Стадосмо једни покрај других, те, пошто дозволисмо да нас сунце, које је тек било почело да пушта своје зраке огреје, настависмо, без много приче”, појасних ја, а Франциско добаци, уз добро познат, шеретски осмех – “Дакле, сећаш се…”.
„Као да је јуче било”, узватих, а он, пошто је приметио да наставак приче желим да испричам ја, руком ми показа да то и учиним. Без превише устезања то сам и учинила.
***
„Неко, кратко време, можда пет, шест минута, требало нам је да заобиђемо шумарак који нас је делио од главног друма, и утопимо се у околину, која нас је без много помпе оберучке прихватила. Након, још само петнаестак минута хода, тим “главним” друмом, (како су га наши драги пријатељи сами називали), нашли смо се пред масивним, дрвеним вратима, опасаним огромним зидинама које су биле, донекле сакривене међу грањем, не много мањег дрвећа. Војник, највиши по чину који се нашао међу нама тада на њих покуца.”, почех да појашњавам, али се тада, коначно, поново, у разговор укључи Франциско, који је једини од свих присутних имао жељу да по нешто и каже, поред тога што је помно пратио и упијао сваку моју реч.
„Учинио је то, три пута, пре него су се она пред нама широм отворила”, додао је обазриво, а ја сам, одмах потом наставила:
„За трен ока, нашли смо се унутар наизглед пространог простора, налик на већу гаражу, у ком је све врвило од људи обучених у униформе, који су се мотали, час око ћебади, која је уредно била посложена у једном ћошку покрај најудаљенијег зида, час око неких справица које су, с времена на време, правиле несносне звуке…”, описивала сам, а он је напослетку рекао:
“То су биле, претече радара…”, а након ових његових речи, ни сама не знам зашто, настала је тишина коју је убрзо била заменила нека друга тема.
Но, оно што мало ко зна јесте да смо нас двоје, у тој мало већој просторији провели, читавих месец дана, па можда чак и мало више. За некога је то, релативно кратак, за неког дуг временски период, а за нас је био таман толико дуг, да се саживимо са свим тим људима. Очас посла, уклопили смо се у њихову средину и почели да присвајамо њихове навике. Неке смо људе који су се ту нашли, заволели, док друге нисмо могли очима да гледамо или им чујемо глас, али смо се трудили да са свима будемо у колико-толико добрим односима. Неки су били приземни и разумни људи, без предрасуда, који су нас подржавали, јавно или мање јавно, тако што нас макар нису гледали испод ока, попут појединих… који су нас, пак, јавно критиковали, а неки су богами пљували, па и псовали за нама. Док су једни говорили – „Свака им част! Боре се за љубав!”, други су Франциска одвајали на страну и запиткивали – „Шта ти је требало да ову дрољу југословенску доведеш међу нас?”- е, такви… такви су му уши пунили, свакодневно.
„Јеси ли свестан да ће ти нож у леђа забити, а да ни не трепне, првом приликом…”, говорили су, иако су добар део наше приче имали прилике да чују, ако никако другачије, прислушкујући наше разговоре, што неретко, уверена сам и јесу чинили.
Многима од њих, сметало је то што нисам једна од њих.
„Ако не носи наше име”, говорили су поједини – „И не моли се нашем богу, није и никада не може бити довољно добра!”, док су га други убеђивали – „Права љубав не постоји!”.
