3. поглавље
То се десило пред сам крај треће године мојих студија.
Отац је у моју част одлучио да направи пријем на који је поред осталих уобичајених званица, тада по први пут позвао неке своје познанике, младе али веома успешне адвокате. Тројица их је момака било, сећам се јако добро и да су били браћа. Двојице млађих се ни не сећам превише, знам само да су попут овог најстаријег о коме ћу вам нешто више говорити, били изузетно високи и учтиви момци. Слаткоречиви попут њега, као што рекох, не знам да ли су били, јер са њима нисам имала баш превише контаката и сусрета, али често сам о томе касније размишљала морам признати. Но, то ионако у овом случају није ни претерано важно, јер ми за око није био запао ни један од њих двојице – већ управо он.
Милан, тако ћемо га звати.
Причљив и изузетно духовит, какав је био, није му дуго времена требало да ми приђе и упусти се у конверзацију са мном. Већ након првог разговора, обоје смо схватили да имамо много тога заједничког.
Сат је те прве вечери, када смо се упознали, био откуцавао веома касне сатe, када смо на једвите јаде успели да прекинемо разговор. Сећам се да смо се били запричали толико да све док последња особа није напустила салон у ком смо се налазили и моја мајка није ушла у салон да пита:
„Треба ли вам још што год децо да кажем да вам донесу пре него одем на починак?”, нисмо приметили да више никога нема у кући осим мојих родитеља, наше послуге и наравно нас двоје. Праснули смо у смех тада обоје, тога се јасно сећам и сада. Он се уљудно извинио мојој мајци на сметњи, поздравио се са мном и пре одласка ми добацио:
„Дошао бих по тебе сутра, ако се твоји родитељи не противе, наравно”, нагласио је трудећи се да се не насмеје, колико год је могао. – „Повео бих те у шетњу, ако желиш… То ће нам бити изузетна прилика да наставимо разговор”, додао је брзо. Климнула сам главом тада и сва радосна након што сам га испратила, отишла на спавање. Важно је још и да напоменем да ме је мајка само добро одмерила, пре него што је отишла на спавање, не рекавши ми ни реч. Када је у питању ова ноћ о којој говорим, само се још тог тренутка кристално јасно сећам. Тада овакав њен поступак нисам разумела, шта више нисам о томе превише ни размишљала, али сада у овим годинама је разумем…
Потпуно.
Но, да не дужим превише…
Мој каваљер се наредног дана појавио на нашем кућном прагу, нешто мало након што ручасмо, баш као што је и обећао. Провели смо то, и још безброј поподнева заједно, разговарајући… Данима, па богами и месецима трајала су та наша виђања, а у разговорима је увек било нечег… у најмању руку чудног. Када то кажем, пре свега мислим на чињеницу да смо превише тога, нас двоје имали заједничког. Почевши од ситница, као што је рецимо омиљена храна, па све до неких важних ставова о животу. Сумњиво ми је то било од самог почетка, али жеља да постоји неко до најмање ситнице сличан мени надвладала је опрез. Она је учинила да не видим неке очигледне ствари, као то да би он скоро свако поподне када мене допрати до куће из шетње, одлазио на разно-разне пријеме. А с времена на време добијала сам и информације од појединих пријатељица да га виђају како разговара са разним младим дамама до зоре, баш онако као што је са мном учинио приликом нашег првог сусрета. Увек сам са пуном пажњом слушала речи тих девојака, али им на реч веровала нисам – нажалост. Мислила сам да су оне само љубоморне на моју срећу и љубав коју сам ја пронашла, а коју оне нису имале. Дан данас се кајем због тога, али шта да се ради… Живот мора да се настави даље, а на грешкама да се научи зар не? Тим несрећним девојкама, поверовала нисам, али када ми је једног јутра, на врата покуцала, сва задихана и усплахирена, моја најблискија пријатељица, тада сам знала да је све што сам од других чула о том човеку била истина.
“Насео је!”, рекла ми је кратко, чим ме је на кућном прагу, угледала. Кад сам схватила о чему говори, укопала сам се у месту и немо зурила у њу. Рекла ми је касније да је пет минута понављала једно те исто и дозивала ме, али ја нисам реаговала, а када сам коначно дошла себи наставила је – „Пришао ми је синоћ на балу који су организовали кућни пријатељи мојих родитеља. Трудила сам се да не привлачим превише пажње као што смо се договориле, али ме је он, ипак уочио и пришао. До пре који сат смо разговарали. Све је знао!”, рекла је… Дуго ми ми је касније одзвањала та њена реченица у глави.
„Све је о мени знао! Све моје омиљене књиге биле су и његове, сви шлагери, сви ставови… Све, апсолутно све, било нам је „заједничко”, говорила је, након тога још неко време, али ја је више нисам слушала или се бар ничег више што се нашег даљег разговора тиче не сећам. Сећам се само тренутка кад сам је испраћала. Добро смо се изгрлиле, пре него што је коначно, кренула својој кући, а ја сам тада, још увек сва слуђена од сазнања о којима од ње дознах, једва успела да прођем кроз права врата и уђем у кућу.
На путу ка својој соби, наишла сам на своје родитеље, који су седели за трпезаријским столом и пијуцкали чај.
„Шта ти је дете, бледа си као крпа?”, повикали су у глас и почели да ме бомбардују питањима. Нисам издржала дуго, све сам им испричала и добро се исплакала пред њима. Кад сам испричала све што сам имала отац је црвен од беса почео да виче и да псује. Никада га до тад таквог нисам видела. Хтео је да иде да га нађе и пребије, али ја сам га спречила.
„Долази поподне по мене…”, рекла сам му била кратко.
„Убићу га!”, завапио је и посегнуо да устане.
Задржала сам га, ухвативши га за руку и тихо прошапутала:
„Пустите да ја то решим оче, молим вас”, за дивно чудо није се бунио, а очекивала сам да хоће. Он, мој отац, поново је сео у своју столицу, након што је минут или два као укопан, идаље црвен од беса, стајао и гледао ме равно у очи, а ја сам, тек тада, коначно отишла у своју собу, обукла најлепшу хаљину, обула најудобније ципеле и стрпљиво га чекала. Није му дуго требало… Појавио се на вратима, у оделу, уредно очешљан и обријан. Мирно сам тада, уз негодовање својих родитеља, прошла кроз терасу, сишла низ степенице и са осмехом на лицу отворила му врата. Одмах је почео да ме обасипа комплиментима, али ја нисам марила за то, само сам му чим је завршио свој очигледно, унапред припремљен монолог рекла:
„Добро упамти, драги мој, какву си ме видео сада, јер ме више нећеш видети.”, затим сам се само окренула и посегла да затворим врата. Покушао је да ме заустави, да пита, да се правда, али ја сам била одлучна.
„Све знам!”, рекла сам кратко, а он се тада скаменио. – „Ако те икада више будем видела у близини моје породице и мене све ћу испричати и другима”, додала сам и тада је као укопан стао испред мене и посматрао ме са неописивим страхом у очима. Човек са огромним самопоуздањем од једном је постао мањи од маковог зрна. Тога дана, заћутао је за мене заувек… За пар тренутака, окренуо се и оборене главе кренуо ка капији, која је водила ван имања мога оца. Са њим сам за један трен, тога дана, завршила једном за свагда, али борбу са самом собом тек сам тада започела. Слабо сам јела, месецима, након тога, нисам излазила никуда, сем на јахање, а на први следећи пријем отишла сам тек годину дана касније и… Могу вам рећи да… Мој живот од тога дана, више никада није био исти.
