30. поглавље
Освануло је јутро и тог тридесетог септембра.
„Дан ко и сваки други!”, помислих, док на себе навлачих, војну јакну којом сам се, ноћу покривала, а дању је носила на себи, скоро увек, јер јесен нам је била већ увелико дошла. Јутра попут тог, хладна и ветровита, неретко праћена кишом, била су нормална појава, поготову у том крају, у ком смо се ми читав претходни месец и били налазили. И, тог сам јутра, дакле, као и безброј пута раније, устала и затегла све “кревете”, чији сам вам изглед, већ била описала, док сам вам говорила о оном првом већем инциденту, који је Франциско био изазван да направи, али ме, за разлику од тог грозног јутра, овога пута, нико није ни попреко погледао, док сам то радила а камоли ми пришао. Кад сам затегла и последњи, праћена буком, мотора, и разно-разних других справица које су све нас, у тим тренуцима, окруживале, изашла сам пред врата, у мало двориште (како смо га сви из милоште звали) и праћена шуштањем лишћа, под ногама, запалила ватру, на нечему што је подсећало на кубе. Кад се ватра распламсала толико да сам и сама могла да осетим њену топлоту, направила сам пар корака да бих пред собом угледала метална вратанца, која су водила у једну просторију налик на шупу у којој се, сем пушака, муниције и барута, којег је било довољно да се убије, пар десетина чета људи одједном, налазила и бурад са ракијом и вином. Отворила сам једно веће буре са вином и напунила неколико ибрика који су ме увек, празни чекали ту, негде, на дохват руке, да бих затим, поступак поновила и са ракијом. Обично ми је Франциско помагао, да све то, на инпровизованом послужавнику од дрвета, изнесем из шупе и принесем уз кубе, које би за трен ока, онда, угрејало и ракију и вино, које сам ја касније делила активној војсци која је била још увек способна да служи, али и рањеницима, који су нам долазили из других база са разно-разних крајева Италије. Било их је разних… од оних којима су гелери од бомби одсецали руке, ноге и све оне друге делове тела који вам могу пасти на памет, преко оних који су били устрељени пушкама, али су неким чудом преживели, па до оних који су свој живот окончавали избодени бајонетима. Довожени су углавном у бесвесном стању, већина без неког дела тела, попут руке, ноге, увета или носа, а било је и оних који су имали ту срећу да у моје руке дођу у једном комаду, али без здраве памети, уз помоћ које би о томе што им се догодило, могли да говоре. Ја сам та која је била задужена да о свима њима брине, јер сам за време I Светског рата у Југославији, у просторијама школе или у њеној близини била принуђена да гледам како на живо ушивају, а неретко да и сама ушивам и превијам нечије ране. Франциска тог јутра, уосталом и није било, јер је, колико се сећам, од својих надређених добио задатак да, са неколицином својих другова, седне на кола која вуку коњи и оде да преузме нову туру рањених, из села, које и није било баш тако близу Рима, па сам била принуђена да читаву ствар урадим сама.
***
Прву туру пића, без помуке сам била изнела из шупе и један по један ибрик напуњен вином и ракијом поређала на решетку од кубета. Док се све то било грејало, ја сам се дохватила мале метле коју сам у последњих пар дана, мало по мало, била плела од прућа, не бих ли на тај начин како-тако сакупила лишће (којега је већ било посвуда око нас), на једну гомилу, како оно више не би представљало сметњу људима који су на својим рукама, носили рањене и преносили кутије са војном опремом. Радећи то мало сам се занела, али ме је, на сву срећу, мирис куваног вина и ракије, сетио да уколико ускоро не поделим следовање војницима, може доћи до невоље у облику ватре или непотребне свађе и инцидената, па сам пожурила да тако и учиним. Метлу сам спустила у лишће у близино отвора који води у шупу и дохватила се послужавника. Брзо сам била разделила све, јер било је присутно поприлично много људи у касарни тога дана, можда и више него икада пре. Зафалило је ракије, а богами и вина је понестајало, па сам се са празним посудама поново, упутила ка шупи да допуним залихе и угејем још мало пића. Сишла сам и за трен ока појавила се, поново на површини, у рукама држећи послужавник, на коме су се благо дрмусали ибрици пуни вина и ракије. Догегала сам се некако до кубета, у коме је ватра још увек по мало била тињала и почела да ређам један по један суд. Када сам спустила и последњи, окренула сам се и лаганим кораком удаљила од кубета, не бих ли ту негде, у близини, пронашла коју суву гранчицу да поново потпалим ватру. На послетку, угледала сам пар мањих гранчица где леже, на земљи. Сагла сам се и дохватила, једну, па другу, а мало пре него што ћу успети да дохватим и трећу, зачух шуштање лишћа. Узех и ту трећу гранчицу у руке и окренух се лицем, у правцу места на ком је стајало кубе. Осврнух се око себе и почех да посматрам околину, не бих ли видела да ли ми је неко можда пришао или ми у сусрет долази. У том, поново зачух, шушкање лишћа, али овог пута, чинило ми се, звук је до мене допирао јаче, а нечији кораци, сваким треном били су све ближе и ближе мени.
„Франциско!”, помислих и таман кад хтедох да изустим – „Знаш да не волим да ми се шуњаш иза леђа и играш жмурке са мном!”, зачух – “Нисам то знао!”, како једва чујним тоном, палацајући језиком изговара, мени до тада потпуно непознат глас, док на корак од мене, ослоњен о оближње дрво, једва стоји, један високи, пунији човек, на коме сваки део тела, па и сама униформа виси. И пре него што стигох ишта да изустим, он се усправи, колико год је могао и покуша да се ослони на своје ноге, како му то баш и није ишло од руке, убрзо се врати у малопређашњи положај и тоном човека који је очигледно превише попио додаде – “Али знам шта ћеш сигурно да заволиш!“. То викну и крену ка мени, а пре него што се, свом својом тежином на мене и ослони, кроз зубе процеди – “Кујо, проклета!”, и нацери ми се у фацу злокобно. Пођох тада, корак уназад, а он руком посегну за мојом јакном и поче да је вуче и свлачи. Сва срећа, био је пијан, тром и спор, па ја успех да збацим јакну са себе и дохватим метлицу, коју сам малочас, била спустила међу лишће. Ударих га њоме из све снаге по глави, а он се одмах опусти и леђима удари о дрво у чијој се близини био налазио од када сам га, по први, али и последњи пут, тог јутра угледала. Овај ударац направио је буку, таман толико да двојица, тројица војника од неколицине њих, који су у нашој непосредној близини, у мало већем казану кували војнички пасуљ, притрче и питају ме:
„Јесте ли добро? Шта вам се догодило Анкице?”, сва рашчупана и залеђена, стајала сам, како су касније и сами говорили, добрих минут или два, пре него што сам им, скоро у једном даху, дрхтавим, једва чујним гласом, испричала све што се управо било збило, након чега сам се онесвестила.
