32. поглавље
Касније су се, наравно, како то обично и бива распредале разно-разне приче, како о овом догађају који вам управо описах, тако и о многим другима.
„Татина принцеза, није издржала да живи у таквим условима!”, говорили су – „Све јој је било мало!” – „Размажено дериште, никад ништа није умело да цени”, и тако даље… Али оно што је у целој овој причи важно, јесте да се ја на такве коментаре никада нисам обазирала, јер сам, дубоко, у свом срцу знала истину коју су поред мене знали и у коју су веровали, само они који је требало да у њу верују и да је знају. Мени је то било довољно, а нека буде и вама јер, упамтите моје речи –„Приче ће се увек причати, оне су зато ту, зато постоје, али истина… Истина је једна и она ће се у мору лажи једина показати као логична и тачна.”- због тога што чврсто верујем у речи које написах, ја ћу вам сада испричати, једину и једину, потпуно истиниту верзију догађаја који су уследили, након овог о коме вам управо говорих.
***
Док смо напуштали ту, чувену касарну, то место чији изглед, људе, чак и звукове и, дан данас, понекад, ако се довољно потрудим, могу јасно пред собом да видим и чујем, већ се полако спуштала ноћ.
„Не можемо никуда сада!”, шапнуо ми је, пошто смо се удаљили, таман толико да нас сасвим сигурно више нико од тих људи није могао чути. – „Ускоро се више неће видети ни прст пред оком…”, настављао је, истим тоном, док смо полако прелазили и последњи педаљ шумарка који нас је делио, а истовремено и помало и крио од људи и друма. Нисам му тог тренутка могла видети очи јер је, за све време хода, вешто скривао поглед од мене, али сам јасно могла чути подрхтавање у његовом гласу и осетити његов страх. Ћутали смо и ходали друмом који је подсећао на мозајк састављен од камених коцака на којима су се, скоро сасвим јасно оцртавали трагови коњских копита и точкова кола, ни сама не знам колико дуго пре него што смо, негде са стране, мало удаљену од пута угледали једну клупицу.
„Погледај!”, дрекнух, када је, скривену под крошњом једног високог дрвета угледах, те мало застах и руком му показах да погледа у њеном правцу. Он се тада мало трже, па, пошто ме добро осмотри свој поглед усмери ка месту које му показах.
„Је ли оно…”, поче, па моју руку још јаче стеже у свој длан и готово ме одвуче до мале, дрвене клупице, чији је наслон био стабло дрвета, које вам поменух.
Не стигох ни да изустим – „Полако, мили!”, а већ смо се нашли ту, шћућурени под његовом војничком јакном, загрљени, ослоњени више једно на друго, него о само стабло.
„Нема нам друге”, рече он, напослетку, кад се мало згрејасмо. – „Остајемо овде ноћас!” и ја, шта ћу… Упутих му тада, један поглед препун љубави и топлине, јер ми ништа друго преостало није, па спустих главу на његове груди и затворих очи и ето… тако сам после скоро месец дана, поново заспала у Францисковом наручју.
***
„Ствар која ми је запрво највише главобоља и мука задавала, док смо становали на оном мрачном месту и ноћи проводили на оном хладном, полу-испуцалом бетону, јесте чињеница да нисам могао да је загрлим и пољубим сваки пут, кад бих за тим осетио потребу…”, говорио је често, када би из своје перспективе, са неким нашим познаницима или пријатељима, сагледавао период који смо на том месту провели. – „Оног трена, када смо то место напустили”, завршавао би монолог, који је често на ту тему држао – „Ја сам продисао и почео да живим…”, затим би се благо накашљао и стрпљиво чекао да види реакцију свог саговорника на читаву своју причу, док бих ја, за то време углавном седела са стране и прећутно се слагала са оваквом његовом изјавом.
***
Прво следеће сећање које ми у овом тренутку навире, а тиче се периода, након напуштања касарне, јесте буђење… Дакле, јутро након, будим се са осећајем тупог бола у леђима и врату. Осврћем се око себе и видим да на клупицу седим сама, леђима наслоњена на дрво чија је кора била хладна, влажна и бодљикава. Било је очигледно да је већ увелико свануло, јер ме је из сна био тргао топот коња, али могла се чути, а богами и видети гомила неких људи, како ужурбано, раштркано корача, час тамо, час овамо. Сви пролазе претварајући се да не постојим, као да је читава маса, већ навикнута на то да се може десити да на улици, у сред бела дана, затекну девојку или човека да спава на клупи, тик уз друм. Покушавам, али тек након трећег или четвртог покушаја и успевам да устанем, без да ми се заврти у глави или ме заболи неки део тела. – „Коначно!”, помислих, кад стадох на своје ноге, али у том трену осетих бол у колену и чух неки звук, налик на онај који можемо чути приликом крцкања ораха и баш кад помислих – „Падам!”, те покушах да се вратим пар корака у назад и ослоним некако рукама о клупу или дрво, па тако макар ублажим, ако не успем у потпуности, да избегнем пад, осетих, нечији слабашни стисак који ме прво повуче себи, а затим, лагано, постави да седнем на место са кога сам малочас, једва успела да устанем. За то кратко време, док се читава ова сцена коју описах, одигравала, ја сам некако несвесно затворила очи те нисам одмах схватила шта се збило, па самим тим ни видела шта ми је, боље речено, ко ми је то притекао у помоћ, овога пута. Зачудих се кад отворих очи јер, пред собом угледах једну, ниску, слабашну, изразито мршаву старицу, одевену у црном од главе до пете, са грбом на леђима, чија се седа коса, уредно везана у пунђу помало климала услед благог губитка равнотеже, а која ме је срдачно, упутивши ми осмех, посматрала својим светло зеленим очима. Услед шока, уместо да кажем – „Grazie mille!”, што би преведено са италијанског на наш језик значило – „Хвала вам пуно!”, ја јој рекох, управо тако, на нашем, српском или тада још увек српско- хрватском језику. Насмеших јој се исто тако срдачно, по схватању свог поступка и кренух да заустим своје мисли и речи захвалности на италијанском језику, када ме она изненади рекавши – „Не мораш се трудити, нити узрујавати дете моје, јер ниси учинила ништа тако страшно погрешно да би ти било непријатно”, на чистом, нашем језику, без промене нагласка. Остадох затечена, а она, пошто виде моју зачуђеност и несигурност додаде кроз смех – „Не брини, не сањаш, дете моје…”, па ме потапша по рамену и настави – „И не, ниси синоћ заспала на овој клупи у Италији, а јутрос се пробудила на истој, у Југославији, ако је то оно што ти причињава страх”, изговори и тиме ме мало умири јер, искрено да вам кажем после једног оваквог догађаја, ако притом, узмемо у обзир и све остале који су му претходили, а и моју, у том тренутку, још увек присутну сањивост, ни ја више нисам била сигурна где се и у каквом стању налазим. – „Само си имала ту срећу или несрећу”, настави, када виде да сам се мало прибрала – „Да баш у овом граду, у ово доба, наиђеш на једну старицу која је једном, давно, пре скоро четрдесет година била део твог народа, али се онда, као млада, удала за једног Италијана, тако постала саставни део овог народа и ево, сада, овде, седи поред тебе и након скоро исто толико година, поново проговара свој језик.”, исприча срдачна старица, опуштеног, омлитављеног лица са кога је помало већ висила кожа, али живахног погледа, скоро у једном даху, да би напослетку, кроз кашаљ промрмљала још и – „Ако се он уопште више мојим може и назвати”.
„Наравно да може!”, узвратих јој ведријим тоном, као из топа, а она се на ове моје речи, радосно, као неко мало дете насмеја, пошто успе у својој намери да умири напад кашља и рече:
„Е, па, кад је тако, дете моје драго, реци ти мени на нашем језику, шта тебе доводи овде…”, а очи јој се зацаклише од радости – „Први пут те видим, а имам навику да, свако мало лутам улицама овог града…”, додаде, пре него што ми руком показа да непосустајем у својој намери да почнем да причам.
