33. поглавље
Почех тада да јој говорим о свему што ме је задесило у последње време… Говорих јој о свом безбрижном детињству, о људима које сам до пре само месец дана (у том тренутку), називала својим родитељима, али понајвише о Франциску Први пут у свом животу имала сам потребу да се неком странцу отворим и све му кажем.
„Отићи ће…”, мислила сам – „А, ја ћу свој живот наставити тамо где је пре само који сат стао”.
***
Док сам ја причала, она је ћутала, слушала и као сунђер упијала сваку моју реч. Таман, кад јој, након пар сати разговора, прецизније речено, мог говора чији је ток прекидала само по која суза, заврших причу речима – „И тако, долазимо до претходне ноћи коју смо обоје провели на овој клупи и јутра, у коме се будим сама и не преостаје ми ништа друго него да чекам да се у неком тренутку мој драги појави из правца који води до оног, одвратног, мрачног и бучног места”, зачуше се, мени добро познати кораци. Окренух се и угледах добро познато лице, а затим му, не часећи ни часа полетех у загрљај.
„Полако!”, узвикну, али ме једном руком, ипак, привуче уз себе. – „Просуће ми се пасуљ”, додаде уз смешак, кад се одвојих од њега и руком ми показа на малу, глинену посуду коју је потом овлаш ухватио обема рукама.
„И да се којим случајем то деси, младићу”, поче да говори старица и тако нас “натера” да сву своју пажњу, за трен ока усмеримо ка њој – „То, за вас, неће представљати толико велики проблем јер, вас двоје свакако, имате место на ком ће вас од данас па надаље чекати топла, кувана храна…”
„Које је то место?”, упитасмо Франциско и ја углас, погледајући у чуду, час једно ка другом, час ка старици.
„Моја кућа, драга моја децо!”, рече, напослетку, па, пошто нам се приближи, још једном понови – „У мојој кући ће вас од данас па надаље, увек, на столу, ујутру сачекивати доручак, у подне ручак и у вечерње сате вечера…”, а ми остасмо у чуду, залеђени попут кипова, да стојимо и зуримо једно у друго, као да чекамо да нас неко пробуди из сна, али она настави – „Наравно, само уколико и ви тако будете желели…”, додаде тихо и пошто виде да, ни једно од нас двоје не зна шта би након ових њених речи могло да каже, она упита – „Желите ли?” – тек тада… након што нам је старица ово питање поставила, ми климнусмо потврдно главама и… баш кад намеравасмо да заустим по коју реч, не би ли јој исказали захвалност, она нам руком показа да се не трудимо и не трошимо узалуд речи, већ да је само пратимо, те, управо тако, како нам старица показа, ми напослетку и учинисмо. Ћутке, гледајући час једно у друго, час у њу која се повремено освртала за собом да се увери да је идаље пратимо, пођосмо за њом и тако започесмо још једну у низу авантура, изненада и без било какве најаве…
Боже… кад се само сетим, како нас је неспремне дочекала читава ова ситуација… Можете ли да замислите? На улици се у сред Италије, предамном, скоро, па ни откуд, створила једна старица, проговорила мојим језиком, читаву моју животну причу саслушала без сувишних питања и подпитања, а два сата касније Франциско и ја седели смо за маленим, округлим трпезаријским столом у њеној кући, јели ћуретину коју она само што је била извадила из пећнице и слушали њену животну причу…
„Веровали или не, децо моја драга…”, почела је да говори, након што смо се после ручка, сво троје засладили остацима колача од вишања за који нам је рекла да га је спемала пре само дан или два. – „Ни моја животна прича не разликује се много од ваше…”, хтедох одмах, након што чух ове речи да је прекинем и упитам – “Како то мислите?”, али се суздржах некако и одлучих да сачекам и чујем шта је намерила да нам каже. – „Ипак ме је без иједне речи слушала овог јутра”, мислила сам – „Није сада ред да ја њену “исповест” прекидам”. За тим, додуше, није било ни потребе, јер је, убрзо, након што је склонила и последњи тањир са стола и поново села, на своје место за столом, насупрот нама, наставила – „Рођена сам у Београду, као ћерка јединица, чији је отац био веома цењени, познати, а богами и итекако признати архитекта, како у нашем граду тако и шире. Дакле, пружено ми је најлепше детињство, а у моје васпитање и образовање улаган је велики напор и новац, разуме се, баш као што је случај драге ми гошће. Све наде и очекивања мојих родитеља били су усмерена ка мени…”, објашњавала је, али све спорије, јер је сваком новом изговореном речју теже долазила до даха. Приметила сам, шта се збива, па сам у корак или два, дохватила чашу са полице која се налазила, недалеко од трпезаријског стола, ситним ексерима прикуцана за зид на простору, који је био уређен за кување. Чврсто држећи чашу у рукама, пројурила сам покрај пећнице и некаквог простора на коме се налазило нешто налиик радној површини и вратила се назад за сто са кога сам узела, бокал предходно напуњен водом и напунила чашу њоме, да бих је одмах потом пружила старици која ју је дрхтавим рукама прихватила и пошто је отпила гутљај или два, наставила да говори о ономе о чему је малочас започела. – „Трајало је то тако, све док нисам навршила двадесет и друго лето…”, појашњавала је, док су јој се глас и снага полако враћали. – „То је било доба када се већ, полако почело говоркати о мојој удаји, али исто тако и доба у коме сам, потајно, разуме се, гајила симпатије према једном младом момку, који је био годину или две дана старији од мене… Чиновник по занимању, висок, густе црне косе, увек, угланчаних бркова, зелених очију, изразито снажан, ведрог карактера, вечито замишљен, али увек насмејан када ме види… Ето, баш такав је био. Радио је за адвокатску канцеларију са којом је мој отац тих дана сарађивао, па је у нашој кући био чест гост. Тако смо се, једном приликом, када је он, неким послом, дошао до мог оца и упознали, почели да се гледамо, да разговарамо, па напослетку, како је време одмицало и да се заљубљујемо једно у друго. Отприлике, пола године од нашег првог сусрета протекло је, док нисмо једно другом признали љубав.”, након што је ове речи изговорила, старици потелоше сузе низ лице и она прогута кнедлу, па рече – „Да не дужим превише… Одмах по признавању љубави, овај младић, усудио се да затражи моју руку од мога оца, односно мојих родитеља. Њима се на нашу жалост, није допала идеја да им зет буде – „Један обичан чиновничић из ко зна какве куће”, како је мој отац тада, а често и касније коментарисао. – “Оставиће те… Са тобом је само због презимена… Ништа ти добро неће донети…”, говорио је, а моја мајка је ћутке одобравала његове речи, али ја и поред свега тога нисам попуштала. Била сам истрајна у својој намери да останем и остарим са тим младићем, што би се, вероватно и збило да га нису недељу дана пред термин нашег венчања пронашли, како оборене главе, седи у наслоњачу, у својој канцеларији, блед, хладан и мртав.”, изустила је у једном даху, а очи су јој само на трен постале мрачне и глас дубљи, озбиљнији него иначе, док је изговарала – “Био је избоден на смрт!”, а ја сам се стресла и аутоматски спустила руку на Францискову. – „Одувек сам веровала да мој отац стоји иза тог немилог догађаја који, само што ме није у делиријум отерао, па сам, када сам се колико-толико опоравила, уз помоћ неколицине добрих пријатеља тог младића, побегла из земље, сама, на своју иницијативу и све то јер сам од једне пријатељице, која се бавила порођајима сазнала да постоји велика могућност да сам трудна…”, говорила је, док су јој се очи изнова и изнова пуниле сузама, а ја… ја сам се тада, док се она борила да дође до ваздуха и до речи, усудила да питам:
„И, јесте ли… Јесте ли били трудни?”, изговорила сам, полако јој стискајући руку. Чим је смогла снаге климнула је главом и наставила са причом.
„Мој најбољи пријатељ из детињства, био је лекар”, појаснила је, док је марамицом брисала сузе, које су јој се идаље сливале низ лице. Чврсто вам, са обе ноге на земљи стојим, када кажем да је тако било. Те речи, тај поглед, глас, покрете и њено лице које видех тог поподнева, никада, за све године живота свога нисам могла нити ћу моћи да заборавим. – „Захваљујући њему у најстрожијој тајности обавила сам све потребне прегледе и сазнала да сам у трећем месецу трудноће, по процени лекара.”, говорила је, тихо и једва чујно. – „Помисао, на то да, носим у стомаку дете, човека кога сам волела највише на свету, вратила ми је снагу и вољу за животом, па сам одлучила да побегнем и оснујем породицу далеко од свега и од свих оних који су били спремни да зарад свог угледа жртвују моју срећу… Да се није све тако одиграло…”, рече напослетку – „Не знам да ли бих данас била овде где јесам…”, хтедох да питам – Шта се са дететом догодило и где је оно сад, али она настави – „Као што сте имали прилике да чујете , децо моја, баш је онако, како вам рекох на почетку. Није моја прича у многоме различита од ваше…”, рече, умири се још мало, испи и последњу кап воде из бокала, па заврши своју причу речима – “И ја сам, попут вас једном лудо волела, само што сам уместо са својим драгим, овамо дошла са његовим дететом у стомаку и њега сам годинама одгајала захваљујући љубави коју сам једном, давно, осећала према том младићу, а која, морам признати ни дан данас, није уминула, док сте, за разлику од мене ви овде, на сву срећу, дошли да заједничким снагама отпочнете нови живот… Одупрели сте се свима, изборили се за себе и… Свака вам част на томе!”, рече и загрли нас обоје.
„Хвала богу на свему томе! – помислих и оте ми се да кажем, на крају, иако испрва нисам намеравала да то учиним и ето… Баш тако, у причи, сузама, али и смеху, протекао је још један дан у нашим животима. У ретким приликама, када сам о њему људима говорила, називала сам га – „Велики дан!”, јер, за мене је ово био и заувек остао, златним словима уписан датум који смо, касније, током живота, увек славили као први дан, нашег, потпуно самосталног, заједничког живота. А, старица? Кад је привела крају своју причу напољу се, већ добрано било смрачило, но и поред тога, ја хтедох да питам, да чујем још понешто, али пошто нас изгрли и добро се исплака она сама рече – „Касно је сад, драги моји! Биће времена за дуге и тешке разговоре… сад је ипак време да мало предахнете и приберете се, зар не?”, и ја шта ћу… није ми преостало ништа друго него да, на ове старичине речи климнем главом и упитам – „А где је наша соба?” – „Соба?!”, понови старица за мном и подиже обрву (никада нећу заборавити тај израз на њеном набораном, али видно негованом, лицу). – „Ко је рекао да ћете становати у соби?”, упита, када се мало прибра уз добро познати смешак, који је кроз тренутке које смо касније проводили заједно, увек био њен заштитни знак. – „Па где…”, кренух да заустим узвративши јој осмех, али она настави не обазирући се – „Спаваћете у кући до моје…”, рече, направи корак два, на својим црним штиклама, па се само на трен окрете ка нама и руком нам показа да је пратимо, да би нас који секунд потом, довела пред велика дрвена врата која су водила у кућу до њене. – „Ово вам је дневни боравак и кухиња”, рече, пошто нас уведе у једну пространу, али до тада, поприлично, мрачну просторију. Тек пошто упали стару, али очувану лампу која је стајала у једном од ћошкова просторије, могосмо на делу да видимо то о чему је говорила. У центру собе, стајао је, велики округли, дрвени сто, боје коре дрвета, а око њега, пет столица у истом тону уприличених. Десно од стола на висини, од метар-ипо, можда метар и седамдесет центиметара, стајали су висећи делови, један до другог закачени за зид, а тик испод њих стајала је радна површина у чијем продужетку на ниже, је било још креденаца спремних за употребу. На њима није било ни трунке прашине. Управо такву кухињу какву описах, употпуњавала је још и пећница, која се налазила на крају реда, тик уз зид. Лево од стола, који малочас поменух, око маленог коцкастог сточића, биле су у круг поређане, велике, удобме фотеље од слоноваче, а лево од њих стајао је и ручно, са посебним укусом и мером направљен камин који додуше, те вечери није горео, а око кога су на зиду стајале окачене неке слике чији садржај нисам могла видети у потпуности све док није освануло јутро.
„Ова кућа је…”, поче старица да нам објашњава, док нас је из те велике просторије, кроз ходничић, спроводила до врата једне мање просторије. – „Грађена по мери мога сина. Тачније, мој покојни супруг, немац, који је у ову земљу послат као аташе, а који се у мене заљубио толико да му чак није ни било важно што имам дете које притом није било ни његовог порекла ни вере, изградио ју је за њега.”, говорила је, споро, али исто тако и у једном даху, док је отварала врата просторије, чији је већи део заузимао брачни кревет, пресвучен постељином од свиле који је имао гомилу, на први поглед, изузетно удобних јастука. – „Тај немац се…”, наставила је, док је, лагано, праћена тупим ударцима штикле о дрвени, лакирани под, пролазила и руком показивала на наткасне, час са једне час са друге стране кревета. – „Једном давно, заузео за мене, кад су ми помоћ и подршка у животу биле најпотребније и то је учинио на такав начин да, када ме је питао, пар година касније, да се за њега удам, ја просто нисам могла да кажем – „Не! – иначе бих, верујте…”, оправдавала се, а глас је, поново, као и који час раније, почео да јој дрхти. На послетку, она ипак рече – „Но, добро! Замарам вас у ове касне, вечерње сате, децо!”. – Нас двоје, на ове њене речи, одмахнусмо и рукама и главама, као по команди и узвикнусмо у глас – „Таман посла!”, али њој наше речи, очигледно, ништа нису значиле, пошто на брзину рече – „Овде можете одложити своје ствари!”, показа нам на плакар, довољно велики за двоје, у левом углу собе, а затим стаде покрај неких врата и пошто окрете метални кључ који је стајао у брави, ко зна колико дуго, додаде – „Ово вам је, тоалет, а у њему, када отворите врата, видећете да има и када, која можда није велика, али је функционална…”. Мало је недостајало да нас двоје полетимо од среће у тренутку кад чусмо ове речи, али смо се некако, ни сама не знам којим чудом успели суздржати од било каквих додатних коментара или реакција, а старица, пошто се окрете ка десној страни зида, у близини ког је у углу, мало удаљеном од врата стајао још и мали округли сточић и две наслоњаче које су биле постављене да стоје једна наспрам друге, промрмља – „Мислим да је то све!”, и поче лагано да се креће ка вратима, а онда се на трен само, окрену поново ка нама и додаде истим, уминим тоном – „Ипак не…”, ми се тада, погледасмо зачуђено, а онда своје погледе усмерисмо ка њој. – “Требало би још да вас одведем да погледате и собу која се налази врата до ове у којој смо. Она, уколико буде одговарала Франциску, може послужити као радна.”, обоје, након ових речи одахнусмо, а она настави – „Но, како то ноћас није неопходно, децо моја драга, учинићемо то сутра, мада…”, рече, па пошто нас још једном добро осмотри, обоје од главе до пете прошапута – „Видећете, већ и сами…”, и крену ка излазу, лаганим господским кораком, каквим је и ушла кроз ова врата. Но, Франциско тада, коначно, после дужег времена, проговори и заустави је. – „А ваш син госпођо…”, и тад заћута, пошто схвати да јој ни он, а ни ја не знамо име. – „Зовем се Марија, а можете ме слободно звати Мара…”, рече, пошто се руком благо ослони о врата и поново погледа у нашем правцу, а онда тихо, онако више за себе прокоментариса – „Мој син… Одселио се за Америку…”, и напослетку, пошто је мало повисила тон и тако нам дала дознања да се, овога пута, заиста обраћа нама, рече – „Давно је он отишао својим путем…” – мало се накашља, па уз шеретски осмех којим је покушала да прикрије тугу која се јасно могла осетити у њеном гласу, а богами, колико памтим и видети, у њеном оку. – „Време је да и ја пођем својим…”, изговори, па пошто сасвим приђе оним вратима кроз које нас је малочас увела у кућу, додаде још и – “На спавање, децо, ја идем… На спавање… Лаку вам ноћ и миран сан желим, па се видимо ујутро…”, ми јој узвратисмо исто, а она промрмља још нешто на брзину, па затвори, пажљиво и полако врата за собом и тако, ми, по први пут, остадосмо сами, у кући у којој проведосмо наредних шест месеци…
