36. поглавље
Свесна да сам у сну, крећем се кроз масу, у истој, оној белој венчаници, коју сањах, у једној од последњих ноћи које проведох у родитељској кући и својој постељи. Смешкам се и разговарам са неким, али лице те особе не видим јасно… Ту, мушку фигуру у сивом оделу, држим под руку и корачам упоредо са њом, али њено лице не видим јасно, запрво, ничије лице не видим јасно, осим, лица двоје мале деце која својим рукицама чврсто држе, дугачки бели шлеп који се за мојом венчаницом вуче. Поглед ми се, првенствено, зауставио на девојчици, смеђе косе, попут моје, очију, тамних, морско плавих, осмеха блиставог попут бисера, која неко време није скидала поглед са мојих леђа, али и лица. Била је висока, скоро као и Франциско, али моју грађу је имала.
„Господе!”, помислих – „Је ли могуће да ће једног дана овако изгледати Францискова и моја ћерка?”, а она као да ми прочита мисли, па климну главом и осмехну се. Заклела бих се да ми је и намигнула, али то ми се чинило тако нестварно, да ево и сада, са ове дистанце, не могу са сигурношћу да вам кажем да ли се то, заиста, баш тако догодило, али желим да верујем да јесте, макар само и у сну. Узвратих јој осмех тада, и хтедох да станем, да се окренем ка њој и упитам је нешто, не бих ли јој чула глас, али она ми руком показа да гледам напред, да наставим да корачам и не осврћем се. Највероватније, бих и учинила тако, да нисам чула пискав, сладуњав глас, како се мази, док говори – „Нема још много. Близу смо, зар не?”, био је то малени дечак који је у оној гужви једино могао видети мој струк, толико му је поглед допирао и висина дозвољавала. Плава коса, падала му је на очи, па се свим силама био трудио да не упрља шлеп, док је склања. Само, на трен, успела сам да ухватим један плашљиви поглед његових светло плавих окица, мени упућен. Премишљала сам се да ли да се окренем и кренем ка тој деци, неко време. Мени је деловало, као да се цела ова сцена одигравала, пред мојим очима, минут или два, али очигледно није тако било.
„Хајде”, обратила ми се, храпавим, благим гласом фигура која је застала тачно тамо где и ја, али је уместо на околину њена пажња била усмерена на мене. Идаље јој очи нисам видела – „Буди се мила, јутро је… Довољно си тога видела за једну ноћ”, рекао је, а онда се граја људи у позадини на кратко појачала, да би се из секунда у секунд стишавала и удаљавала, све дотле, док није потпуно престала. Следеће чега се сећам јесте да отварам очи и поред себе видим Франциска који лежи, наслоњен на свој лакат и смешка се.
„Да ли се то моја сањарка, коначно, пробудила из сна?”, упитао је, али, тек, пошто је склонио моју, разчупану косу са мог образа и спустио своје усне на њега. Погледах га зачуђено, још увек у неком стању полу-бунила.
„Дошао сам касно ноћас…”, рече ми – „Ти си, већ увелико била спавала.”
„Па?”, узвратих му истим тоном.
„Од кад сам дошао, па ево, до пре који секунд, ниси престајала да се врпољиш и мрдаш по кревету, а мало пре си чак и нешто неразумљиво промрмљала”.
„Врло смешно!”, рекох му, и подигох се, да седнем на пете.
„Не шалим се, ни најмање”, узвратио ми је, док се играо са мојом косом. (Обожавао је да чини то одувек).
„Ако је тако, извини љубави…”, рекох му, напослетку и пољубих га. Уживао је и топио се, али ме је убрзо, знатно озбиљнијим тоном упитао – „Сећаш ли се шта си сањала?”, ја кренух да климнем главом, али се ни сама, не знам зашто зауставих – „Нешто те је, очигледно, ноћас, добрано намучило…”, настави он – „Па, и не…”, почех, па, пошто мало сабрах мисли – „Не сећам се баш…”, изустих и слагах га тад, ни сама не знам зашто.
„Видео сам Марију, ноћас”, поче да довикује из купатила.
„Јел?”, узвратих, трудећи се да не звучим као да ме та чињеница интересује, иако сам знала шта ће уследити.
„Рече ми да сте, синоћ, причале о нечему из твог детињства…”
„Мхм…”, извратих му истим тоном и почех да зевам као да ми се још увек спава, али он се на то није обазирао.
„Запрво”, рече, кад се врати натраг у собу – „Испричала ми је све…”.
“Требало је то да очекујем…”, рекох.
„Кад год су твоји родитељи у питању”, настави он, не обазирући се превише на мој малопређашњи коментар – „Ти, мењаш или избегаваш тему”.
„Зато што, драги мој, на ту тему нема ништа ново да се каже. Четири месеца, хеј… Четири проклета месеца, ни трага ни гласа од њих нема…”.
„Изгледа да, ипак има.”, рече, као из топа, и тако ме натера да моментало скочим из кревета, као да ме неко јури.
„Како то мислиш?”, вриснух, а он, уместо да ми каже – „Прво се смири…” – што је у оваквим ситуацијама, обично чинио, приђе, пружи ми, бели коверт и седе крај мене. Сећам се јасно да узимам коверат из његових руку, повлачим га себи и читам – “Госпођи Анкици Русо…”, исписано, неком, мени, потпуно непознатом руком.
„Ово није…”, почех да објашњавам – „Он, мора да зна да се макар, нисам удала”.
„Ја… не бих био тако сигуран у то.”, рече нежно и показа ми руком да отворим коверту.
„Ја… имам час!”, рекох, те, као опарена врелом водом скочих, у два корака дођох до сточића у углу наше собе и тамо спустих, још увек нетакнути коверат.
„Већ?”, рече зачуђено – „Мислиш ли да ћеш моћи?”, настави да запиткује.
“Не видим зашто не, драги мој. Мучнине су пре скоро недељу дана потпуно престале, а клавир у радној соби, стоји затворен и не коришћен, ко зна колико дуго. Уосталом морам да испошрујем госпођу Марију, она је та која ми је овај посао уговорила”.
„Добро, а доручак?”, он упита, а ја, тада извадих џепни сат из једног од унутрашњих џепова његове униформе, па бацих поглед на њега, па – „Могли би да доручкујемо у миру, таман, за толико још имам времена”, рекох му.
„Одлично!”, узврати, а лице му се озари – „Данас је, ионако на мене дошао ред да нам га припремим”, додаде, а то што је речено, кроз петнаестак минута је и учињено.
***
Седели смо у миру и тишини неких десетак-петнаест минута и ако ме памћење још увек добро служи, јели омлет са сиром и белим луком који је Франциско, уз звукове једне од грамофонских плоча, које су нам уз грамофон биле уступљене на коришћење од стране наше драге газдарице, са великом радошћу био припремио.
„Ово ми је баш требало!”, узвикнула сам задовољно по завршетку јела, док сам једном од својих свилених марамица која је, пуким случајем, остала у џепу мог капута, оног дана када сам једном, заувек, одлучила да напустим кућу својих родитеља пажљиво брисала своје усне и образе. Ту, марамицу држала сам, у рукама, таман, толико дуго да под прстима осетим, ручно извезене иницијале свога имена. Схватила сам то и загледала се у њу… Слике и сећања, сама су кренла да навиру, а, вероватно би и наставиле да ме Франциско није нежно, додирнуо по руци и уз онај, његов, добро познати, шмекерски смешак, упитао – „Да ли је дама, за један плес?” и, тек, пошто сам му стиском руке, дала одобрење, помогао ми да полако устанем.
„Видиш да може и овако…”, шапнух му на уво, кад заплесасмо. “Искобељао се” из мог загрљаја тада, зачуђено ме погледавши, а ја, му узвратих осмех и рекох – „Па… мили мој, не знам колико се и како ти сећаш нашег првог плеса, али мени се чини да си ме тада био довео пред свршен чин…”, а он ће на то – „Ако се добро сећам, мила моја, спасио сам те скандала, а можда и нечег већег оне вечери…”.
„И, искористио си своју прилику…”, додадох, пошто се он, мало био спетљао, јер је, како се мени чинило, био заузет плесом и посматрањем мог тела – „Може се и тако рећи”, рекао је напокон, док је руком додиривао и нежно мазио мој стомачић који је, тих дана, већ увелико почео да се примећује, што је, ваљда, било и нормало, ако узмемо у обзир, да само што сам била ушла у, четврти месец трудноће – „Ал, не кајем се због тога, ни трена, штавише…”, почео је да говори, али га је у тој намери прекинуло, тихо куцање на вратима.
„То, мора да је Марија!”, рекох и пођох да отворим врата, а он, на брзину, угаси грамофон и узе шапку са фотеље.
„Надам се да вас не прекидам у нечему, децо…”, рече она, мирним, љубазним и топлим тоном.
„Не, не!”, рече Франциско, као из топа – „Ја сам, управо кренуо”, пољубио ме и пре него је напустио кућу шапнуо – „Не отварај писмо без мене… Желим да будем уз тебе.”, погледала сам га, с љубављу и чврсто стиснула његову руку, па га, тек онда, пустила да, убрзаним кораком, изађе из куће.
„Извини, мила моја, али морала сам да дођем, јер, млада пуковникова ћерка, стигла је са својом пратњом… Задржаћу их, у својој кући, неколико тренутака, да би се ти припремила за час”, изустила је брзо и изашла, оставивши ме да се у миру и тишини обучем и уредим простор.
„Благи, боже!”, помислих, тада – „Ко би рекао да ће баш овако, почети мој први радни дан? Па, пре само, пар месеци, планови су ми били, сасвим другачији…”, почех да говорим себи у браду, док на себе навлачих панталоне, налик на јахаће – “А погледај ме сад… У туђој земљи сам, али то је родна земља човека којег волим, у кући особе која је својом бригом заслужила и у мом срцу заузела место моје мајке, а још увек има шансе да радим посао који волим… Гле чуда или… можда, боље да то, шта год да је, а утиче, на наше животе и одлуке које доносимо, назовем судбином”. – ове речи пролазиле су ми главом, док сам се корак по корак, ходајући, одважно у својим црним чизмама приближавала вратима, које воде право у кућу, наше станодавке, госпође Марије, а свака од њих ми, ево, управо сада, одзвања главом и враћа се попут бумеранга, радосна што је коначно изашла из кутије сећања.
