ZAVRŠENO

Створена да те преболим

2335 2
24.01.2024. | Romantični

37. поглавље

Ви, ми можда нећете поверовати на реч, али како сам отворила врата и закорачила у салон, и у углу собе, угледала једно малешно дете, девојчицу од можда седам година, која својим ногама није могла, чак ни под да дохвати, док седи, удобно наслоњена у фотељи, сва питања и мисли које су ме до тад окупирале, нестале су, а моја пажња била је усмерена, само на њу. Једна жена седела је лево, а једна десно од ње, чини ми се, а може бити и обрунут редослед, немојте ми замерити, ако сам вас ненамерно слагала, јер, ипак је од тог тренутка, прошло сада, већ више од тридесет година. Углавном, жена која ми је прво представљена, била је девојчицина мајка, а жена која ми је представљена после девојчице, била ми је представљена као жена која ће Клару, доводити, сачекивати и одводити кући са часова, убудуће. Девојчицина мајка се, још неко кратко време, распитивала о мојим квалификацијама и пошто се тиме задовољила, отишла је и оставила нас да радимо. Недуго, потом, отишле смо у Францискову радну собу у којој се налазио клавир. Час сам отпочела тако што сам села на тоножац, црне боје, са седиштем, посебно, за ову прилку скројеним од слоноваче и одсвирала јој мелодију, прве песмице која ми је у том тренутку пала на ум. Рекла бих да је то била “На крај села жута кућа”, (стара, наша народна песма). Пет минута, потом, “посадила сам је” да седне на исту столицу на којој сам ја до малочас седела и почела да је упознајем са диркама, тоновима, нотама, а касније и скалама… Деведест минута… Ко би рекао… Тако је брзо пролетело, а ни девојчица ни ја нисмо то осетиле. Ја сам причала, а она је, док су јој се црне окице сјаиле, без речи слушала и упијала сваку, моју реч. Баш када је дошло време да и она “осети” по коју дирку, у нашу собу ушле су моја газдарица и девојчицина пратња која ју је, све време, била чекала.

Mi dispiace interrompervi, mie care signore, ma direi che è ora di salutarci, anche solo per oggi…”, рекла је госпођа Марија у једом даху и тако нам “покварила забаву”, јер, ове њене речи у преводу на наш језик значиле су, односно, још увек, отприлике, и значе – “Жао ми је што вас прекидам, драге моје даме, али рекла бих да је дошло време за растанак, макар само за данас”, док се, женска особа, до ње само смешила и потврдно климала главом. Девојчица је одмах устала и добацивши – “Видимо се сутра, јел да?”, на свом матерњем језику, разуме се, почела да прилази жени, која је у том тренутку, већ била држала њен капутић. Климнула сам главом, пошто је њен поглед, поново био усмерен ка мени, а она је сва радосна, пошла за својом пратњом и мојом газдариоцом, која им је и била отворила врата. Поздрави смо се на излазу… Искористих прилику да је тада, помазим по глави и кажем њеној пратњи да у њој видим потенцијал и жељу за учењем, те да тако, слободно пренесе девојчициној мајци, пре него што оне, руку под руку, одоше својој кући. Сви ови детаљи… И, сада су ми пред очима, јер то беше мој први, званични час, а такве ствари се просто, не заборављају.

***

Изгледа веома срећно!”, рече ми газдарица, пошто њих две замакоше иза првог ћошка.

Да!”, рекох, па, пошто се сетих шта ме у празној кући чека, додадох – А, бићу и ја, кад мало прошетам…”, осмехнух се и кренух ка капији.

Где ћеш?”, питала је и иза леђа ми довикивала – Мучнине, тек што су престале да се дешавају… Шта ћеш, ако ти се слоши негде, успут”.

Пре бих рекла да ће ми се слошити, ако не прошетам сада…”, узвратила сам, окренувши се ка њој, по последњи пут, док сам затварала капију за собом. Тада, престала је да поставља питања, а ја сам кренула, ни сама не знајући куда тачно. Ходала сам тако, улицама Рима, сатима, трудећи се да не размишљам ни о чему и рекла бих да ми је то успешно полазило за руком, све док се нисам зауставила пред једном велелепном грађевином…. Прво што ми је запало за око, када сам је угледала била је девојка, која ме је својим, каменим, белим очима са друге стране “посматрала”, док је окамењена, стајала, леђима ослоњена о једну, ништа мање величансвену зграду, за коју сам касније сазнала да је зову “Палата Поли”.  До девојке стајала је исто тако непомична, нема скулптура “Нептуна”, бога текућих вода, који је управљао кочијом, у којој су била упрегнута два морска коњића, а бочно од њих налазили су се Тритони, богови мора, за које се верује да су Нептунови синови и морски борци. Један морски коњиц био је миран и пружао је сигурност  Тритону који се до њега налазио и који је његов власник био, док је други био разуздан, видно немиран, те је само проблеме правио другој скулптури Тритона… Читава ова сцена, слика коју описах, наведе ме на размишљање о рату који се изгледа почео водити у мени, од тренутка када је оно, проклето писмо доспело у моје руке.

Шта желим да пише у том писму?”, око овог питања, повела се борба у мени. Једна страна мога срца и душе, здушно се борила за то и желела да верује да у том писму пише, како ме, без обзира на све моји родитељи подржавају и да ме, заједно са Франциском, разуме се, желе поново видети у својој кући. Док се друга страна, практично, молила за то да на том папиру пише како су ме се исти, ти људи, одрекли, једном за свагда, да бих онда могла, на миру, без икакве гриже савести да их мрзим због свега онога што су ми у животу приуштили… Просто је… Читав живот, су ме учили да размишљам својом главом, доносим своје одлуке и борим се за њих, а када им се само једна од таквих није допала, били су спремни да се умешају и промене је, милом или силом, макар и по цену тога да читав живот будем несрећна… И, да! Колико год, ја не желела то да прихватим, у дубини своје душе, мрзела сам их због тога! Поготово оца, јер тада још увек нисам знала колико је моја мајка била уплетена у читаву ту причу. Желела сам да верујем да није, али сам знала да на неки начин јесте… Морала је да буде, морала је макар за њу да зна!

***

Почетак децембра је био и снег тек што је почео да тиња, тог поподнева, кад сам стигла, пред фонтану из које је и тада, чини ми се, још увек текла вода… Сигла сам пред фонтану, за коју сам нешто касније сазнала, да је зову “Фонтана ди Треви”, вероватно сте за њу и чули…

Аа, ту си…”, шапнуо ми је на уво, добро познат глас, док ми је рукама, прекривао очи – Требало је да претпоставим да ћу те, најпре, наћи пред фонтаном за коју кажу да испуњава жеље…”, рече, пошто ме пољуби у образ и спусти руке са мојих очију.

Заиста?!”, рекох и обли ме нека топлина, радост или одушевљење, можете назвати то како год вам је воља. Он, стаде мазити моју косу, па поче да прича.

Легенда каже, да уколико десном руком, посетилац баци новчић преко свог левог рамена у фонтану, то ће му гарантовати сигуран повратак у Рим. Желиш ли то?”, упита ме кратко, након што исприча то што је имао на уму. Климнух главом уместо одговора, а он, ухвати моју руку, повуче је ближе себи, широм отвори мој длан, а затим у њега стави два новчића, која је претходно извадио из џепа свог капута и рече ми – Ако је тако, учини како сам ти рекао…”.

А, други новчић, шта ће ми он?”, упитах, али уместо одговора, овај пут, Франциско само одмахну руком, па пошто виде да нећу да учиним то што ми је рекао, док не чујем, целу причу, напослетку рече – Баци прво један, па ћу ти испричати какво је веровање кад је у питању други новчић, јесмо ли се договорили?”, – тек, након ових речи, ја узех, један, од два новчића са свог длана, окренух се лицем ка Франциску, трудећи се да леђима будем, потпуно, окренута, скулптурама које сам до пре само неколико тренутака са великим интересовањем и дивљењем посматрала, и бацих новчић, својом десним руком, преко левог рамена, баш као што ми он, малочас и рече да треба да урадим.

Други новчић”, рече, пошто се нагну да види да ли је новчић заиста упао у фонтану – Гарантује, да ће твој повратак имати и романтичан тон у себи…”. – Не чекајући, чак ни да заврши реченицу, поновила сам малопређашни поступак, али овај пут затворених очију.

Сад је ред на тебе…”, рекох кад их поново отворих.

Рецимо…”, поче, приближивши ми се, сасвим близу – Да сам ја нешто слично учинио пред полазак у Југославију”, осмехнух му се тада, па заустих – Претпостављам, да онда, нема потребе да питам да ли ти се жеља остварила…”, он ми тада узврати осмех, али тако да учини да се отопим од нежности, па рече – Мислим да се одговор на твоје (не)постављено питање може видети из приложеног, тако да уместо да на њега одговорим, можемо, полако, кренути на ручак”.

Ммм, то звучи веома примамљиво, морам признати…”, узвратих му и зграбих га за руку, па кренусмо, тако, држећи се за руке, својој кући… Кући, пред чијом нас је капијом, овог пута чекао неко. Неко ко нас је заиста из дубине своје душе заволео и ко је заиста, до последњег свога даха био на нашој страни.

guest

2 Komentara
Najstarije
Najnovije
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare
Scroll to Top