38. поглавље
Били смо на око педесет метара од куће када се улицом почео осећати опојан мирис некакве хране.
„Изгледа да су лазање спремне за кушање”, прокоментарисао је Франциско, док се лагано, корак по корак, приближавасмо кући.
„Дакле тако…”, узвратих му – „Због овога си ти препешачио пола града”.
„Не буди неправедна према мени, драга моја”, одмах је почео да се брани – „Пошао сам да те тражим, јер сам се забринуо. Још увек не познајеш град и забринуо сам се да ће те његове улице одвести негде где ти можда неће бити тако угодно, а Марија ми је само рекла чиме да те убедим, ако не будеш хтела са мном да пођеш, то је све…”, правдао се, а ја сам искористила прилику да у његовом поступку уживам…
„Јасно ми је, блесо…”, рекох му на послетку, кад дођосмо пред кућни праг и мој, до малочас смркнути, озбиљни израз лица нестаде, а на његово место дође осмех.
„Прешло ти је у навику, мила моја да ме овако препадаш, знај да ти то нећу тако лако заборавити”, говорио је кроз осмех, док смо прелазили кућни праг и један за другим, полако прилазили, већ постављеном столу.
„Младићу!”, подвикну му Марија тада – „Нећу да чујем такво што…”.
„Знам, знам, госпођо Марија”, узврати јој Франциско, кад сви поседасмо за сто – „Трудницама је све дозвољено!”, и прасну у смех, а она додаде – „Управо тако!”, те му се придружи у смејању, а и ја за њом.
„Добро, добро…”, рекох напослетку, кад се сви смирисмо – „Мислим да је време да се уместо на моју трудноћу, концентришемо на ову дивну храну која стоји пред нама…”, обоје се сложише и похрлише да прво парче из тепсије сместе на мој тањир. Јели смо и причали не обазирући се на време, читаво поподне, а кад се напослетку Франциско и ја некако натерасмо да пођемо својој кући, већ се увелико било смрачило напољу. Киша је нека почела да прска и меша се са снегом, сећам се… Стајала сам у близини прозора и у тишини, посматрала тај призор, неко време пре него сам са сточића у углу спаваће собе узела писмо, које је од јутра ту било стајало и придружила се Франциску у кревету. Почела сам лагано, прстима да одлепљујем коверту, али он ме је, негде на пола пута зауставио питањем – „Јеси ли сигурна да си спремна да га прочиташ?”, климнух главом и наставих да радим оно што сам отпочела, пошто он помери руку са коверте, али настави и он – „Трудна си” – рече ми „И, ако у том писму пише нешто што не би требало, то ће те дотући, свесна си тога?”, на ове речи, поново климнух главом, али и узвратих му питањем – „Мислиш ли да сам овако, у потпуном незнању мирна?”, он истог трена заћута и привуче ме уз себе.
„Мили, веруј ми…”, рекох му и спустих руку на његов образ, не бих ли га тако умирила. Његове очи гледале су право у моје, док сам изговарала – „Дошло је време да се, једном за свагда и ти и ја отарасимо овог терета, којег на својим плећима носимо пуна четири месеца…”.
„Шта год да на том папиру пише…”, поче да говори, а кнедла му се у грлу поче стварати – „Знам…”, нагласих, што сам озбиљнијим и гласнијим тоном могла – „Бићеш ту…”, он тад климну главом, а ја отворих коверту, извукох пресавијен папир који се у њој налазио, широм га отворих и почех наглас да читам речи које су на њему, очевом руком биле исписане. Речима – „Госпођо Русо”, почињао је. Одмах ми је било јасно куда то води, али нисам желела да одустанем, напротив, наставила сам да читам још гласнијим тоном – „Пишем вам ово писмо да бих вас, пре свега обавестио да је пре одређеног времена покренут поступак за ваше разбаштињење…” – „Шта сам друго и могла од тог човека да очекујем…”, рекох, трудећи се да останем прибрана и мирна, но, он виде куда ово може да одведе, па ми готово отрже папир из руку и настави да чита, даље сам – „У тренутку када вам ово пишем, поступак је увелико готов, те вам стога, могу слободно рећи да од пре који дан ви, Анкице, некада (давно) Капићић, а сада, претпостављам Русо, нисте више моја ћерка” . Слагаћу вас, ако кажем да ме ове речи нису болеле…. Јесу, итекако јесу. Зариле су ми се у срце онога тренутка, кад их је Франциско наглас изговорио и по њему правиле рез по рез. Реч по реч једна за другом кидала је парче по парче моје душе и комад по комад наших заједничких слика, које су се, с времена на време, тих дана поготову, смењивале пред мојим очима. Отргла сам папир из његових руку пре него је стигао и једну реч више да прочита, згужвала га и трчећи однела и бацила у камин у коме је ватра увелико горела. Франциско је, разуме се, долетео одмах за мном тако да сам, након оваквог свог поступка њега обгрлила свом својом силином и на уво му оним што ми је услед јецања и суза преостало од гласа, шапнула – „Довољно сам чула…”, да би ме он тада узео у своје наручје, однео и сместио назад на кревет, а затим, легао, одмах до мене и то тако да ми његове груди буду јастук. Пустио ме је да се исплачем у његовом загрљају, па рекао – „Већ сам ти казао, шта год да на том парчету папира пише, ти, имаш мене и све док дишем, мислим и постојим на овој планети, никада нећеш бити сама и одбачена од свих и никада… Али никада, немој да ти је на памет пало да се одрекнеш ових речи и заборавиш их. Једино те то молим, јер, док смо ми овако скупа, загрљени, нико нам никада ништа неће моћи”, а мени, након ових речи, није преостало ништа друго него да га пољубим и у потпуности му се препустим. Те ноћи последњи пут у свом животу, пустила сам сузу због својих родитеља… Прецртала сам их једном заувек, обоје, након тог писма које сам примила од човека којег сам до тог дана сматрала и називала својим оцем. Франциско и ја, с друге стране, након те ноћи, само смо још више учврстили и продубили свој однос, ако је то икако било могуће. Провели смо још једну незаборавну ноћ заједно и била је… па нећу погрешити ако кажем да је била чаробна, пуна љубави и нежности. Већ ујутру, за доручком који ме је и овога пута сачекао на столу, чини ми се да су то биле палачинке или нешто налик томе, седели смо, јели и погледима говорили. Усне су нам се смешиле, а ни реч нисмо проговорили, заиста, непроцењив и речима тешко описив осећај. Ако мене питате, то је запрво, један од начина да себи потврдите да неког заиста, искрено волите, јер да би тај осећај постојао у ваздуху, ви се морате потпуно препустити једно другом… Свима вама, најискреније желим да једном у животу проживите овакво нешто, јер, уколико се осетите довољно вољеним од стране друге особе, толико да сте спремни да њему или њој, без размишљања, читаво своје биће предате на длану, ви сте срећан човек, односно срећна жена, верујте мени, једној, као што можете видети, за своје године, итекако искусној жени…
