39. поглавље
„Разговараћу данас са својим надређенима…”, промрмљао је кратко, након што ме је поњубио у косу, што је обично чинио пре поласка на посао – „Тражићу од њих, недељу дана одсуства и уколико ми се тај захтев одобри, већ колико сутра можемо се наћи на путу за Југославију”, додао је на изласку – „Мислим да за тим нема никакве потребе, мили мој”, хтедох да му кажем, али он ми не дозволи – „Не прихватам приговоре на ову тему, драга моја!”, довикну однекуд пре него што сасвим нестаде из мог видокруга. Пошто ме остави тако саму, није ми преостало ништа друго, него да почнем интензивно да размишљам о томе шта би ме у Југославији могло сачекати. Присетила сам се свих својих пријатеља које сам оставила, без поздрава, у тој, за мене сада већ тако далекој, али не и мање драгој земљи. А, тад су се пред мојим очима почеле смењивати слике мог Дунава, те величанствене реке која се протеже дуж читаве Европе, како мирно протиче, час у пролеће, час у лето, час у јесен. Толико сам га се била ужелела да сам га чак и видела, како зими стоји прекривен ледом и чека свој ред да поново потече, у једном трену чак, могла сам да пред својим очима видим себе, како покрај њега, на свом коњу пролазим. Мало по мало, потом, наилазила су сећања са свих мени драгих и посебних места које сам обилазила, у периоду свог детињства и девојања, али наравно, најупечатљивија и најсвежија била су сећања са оних места које сам у протеклих годину дана обилазила са Франциском, у тада још увек, мојој, односно нашој Југославији. Што ме подсети… Ја вама испричах, читаву једну животну причу, али вам не објасних одкуд Франциско, као Италијан и припадник њихове војне једнице у Југославији. Није баш уобичајено да један припадник Италијанске војне силе дође у Југославију и одатле служи свом народу, поготову у периоду када се ова прича дешавала, (деветнестих и двадесетих година, двадесетога века), зар не? Па, ипак, некаквим чудним сплетом животних околности вам се све то збило… Францисков вам је отац, читав живот био трговац и у младости, често је, поред свог оца, и својих стричева, путовао по свету, у потрази за робом од које се у то време могло пристојно зарађивати и живети. Једном приликом, пут га је тим поводом довео и у Југославију.
***
„Обилазио сам Београд…”, испричао је једном приликом, кад смо се сви заједно били нашли под истим кровом – „Требало је да у поподневним часовима, тог, одређеног дана, сачекам и за Италију повезем неки товар са кафом, чини ми се, који ми је један пријатељ преко Југославије послао из Турске. Стигао сам нешто раније и одлучио да мало прошетам по граду и тако себи прекратим време. Шетам ја тако, шетам, дивим се околини, зградама, калдрми и тако шетајући на путу наиђем на једну стаситу, младу девојку, изразито дуге црне косе и светло зелених, очију. Застанем у трену, пресече ме нешто у стомаку, те се загледам каобајаги у зграду покрај које је пролазила, а у ствари, све време, крајичком ока, посматрам њу, онако ситну и мајушну, како носи неке лимене канте са млеком. Усудим се, па кад мало одмакне, кренем за њом. После неког времена успем да је сустигнем и погледом испратим да улази у једну зграду на којој огромним, сивим словима пише – “Сиротиште”, и пошто тада још нисам говорио српско-хрватски, замолим неке познанике из Беча да ми се о тој девојци мало распитају. Они у временском раздобљу од два сата сазнају да је сироче остала у рату и да је припадала једној часној и поштеној породици из Београда… и тако ја, након што чух све те, неке лепе ствари о њој, не будем лењ, па се, кад завршим посао, упутим право у ту зграду у којој је само дан или два раније видех да улази. Уђем и гле чуда, у великом пространом ходнику, који води из просторије у просторију, не затекнем никога. Но, убрзо се, предамном, створи жена у свештеничкој одори и упита ме – „Изволите господине, како могу да вам помогнем?”, али ја, наравно, у том тренутку, не разумем ни реч коју ми она говори и почињем да јој на италијанском говорим управо то. Она, онда оде до друге просторије и врати се, након неких минут, два времена, али овога пута, за њом долази девојка и то баш она због које сам дошао. Стидљивим гласом, док крије поглед од мене говори – „Изволите господине, како могу да вам помогнем?”, и тако почиње наша прича”. Мало је фалило да ми очи засузе, док сам, старијег, високог господина, седе, али још увек, бујне косе, слушала, како прича, док ме својим тамним, морско плавим очима које сијају од поноса, посматра.
„Мајка је…”, објаснио ми је Франциско, касније – “Прво оца који је годину или две дана долазио и пријатељски је обилазио у Југославији пре него што се усудио да је пита да оснује породицу са њим и пође у Италију, научила свој матерњи језик, а затим су обоје учили мене од малена.”, очи су му сузиле, док је ово говорио, а ја сам, тек тада схватила, колики значај наш језик и земља имају за њега. Његови родитељи који само што су се били пензионисали, (непосредно пред наше упознавање), толико су маштали и говирили о Београду и Југославији да су изразили жељу да се, под старе дане, у њој и скрасе. Франциско, није желео да их тако старе и изморене препушта судбини, па је затражио прекоманду и пошто је био частан човек и одликован војник, лако ју је добио, па се тако сво троје људи, убрзо, настанило у Новом Саду, мом родном граду. И, ето тако… Ко зна… Да се све то није управо овако одиграло, као што јесте, шта би са свима нама било или могло да буде некада… Ахх, кад само помислим на то, колико је мало фалило да се Франциско и ја никада ни не сретнемо, захвалим се Богу што је тако уредио овај свет да нам се све на њему, дешава са разлогом… Да није тако, ја чврсто верујем да се нас двоје, од свих возова који су, тих дана, из италијанске подземне станице кретали за Југославију (а, било их је), тог 25, децембра 1920. године, не бисмо сместили, баш у исти онај воз, који нас је из Југославије довео у Рим. – „Случајност?”, рекао би можда, сада, неко од вас, а мој одговор би био – „У случајности не верујем, али немам ништа против оних које у њу верују…”.
***
Но, како било да било, о нашем путовању у Југославију, више се није говорило до пред крај децембра месеца. Скоро читав месец, провели смо трудећи се да живот наставимо, не обазирући се на писмо мога оца и ту тмурну, кишну ноћ, која је за нама остала. Ја сам се, тих дана, посветила часовима које сам држала, кувању и свакојаким другим пословима не бих ли на тај начин спречила своје поприлично мрачне, суморне и тугом проткане мисли да надвладају сву радост и лепоту мога бића. Време сам проводила, углавном у друштву својих ученика, њихових родитеља, а неретко и госпође Марије, наше станодавке. Франциска једва да сам виђала, недељу или две дана, након оне ноћи. Устајао би тихо, не будећи ме, рано ујутру излазио из куће и враћао се исто тако тихо у касне ноћне сате, а колико памтим било је и периода кад га не би било данима. Једва да смо се сретали у кући, док… док га тог 24. децембра нисам угледала како лежи и мирно спава на нашем кревету. Напољу се већ увелико било разданило, па сам, чим сам се мало прибрала и расањивила, почела да вичем – „Пробуди се, мили! Касниш…!”, и панично га дрмусам. Промешкољио се, лагано, не дајући оваквој мојој реакцији превише на значају и отворио очи, а убрзо потом ми се, гледајући у мене, још увек видно сањивих очију, насмешио и промрмљао „Не идем на посао, драга моја, ни данас, ни сутра, ни наредних седам дана…”. – Затечена овим речима, још увек на кревету, седела сам на петама и посматрала га, неко време, у тишини – „Рекао сам да ћу тражити одсуство, сећаш се?”, рекао ми је, умилним тоном, не скидајући осмех са лица. Климнула сам главом, а он је, не мењајући тон свога гласа, додао – „И јесам. Тражио сам га, још оног дана, али сам га, тек јуче добио”.
„Због Божића?”, питах узбуђено – „А, не, мила моја, због тога што сам, последње две недеље, дане и ноћи проводио у касарни…”, одговорио је, а ја – „Јасно ми је…”, рекох тихо и спустих главу на његове груди.
„Требало је да ти кажем…”, настави, милујући ми косу – „Да се не мучиш да спремаш храну и украшаваш кућу, али није било прилике за то…”, говорио је тихо, очима шарајући по зидовима и плафону собе – „Кад крећемо?”, упитала сам, озбиљних тоном, без превише одуговлачења, а та ми се сцена и његов плашљив и тужан поглед, којим ме је тада погледао, дубоко у сећање урезала – „Сутра, рано ујутру”, рекао је кратко, па пошто се уверио да ми је удобно и тихо упитао – “Јеси ли спремна?”.
„Да се суочим са њима?”, узвратила сам питањем, на питање, као из топа, покушавајући да ухватим, његов немиран поглед. Прогутао је кнедлу пре него што је коначно успео да гледајући ме у очи климне главом. – „Рекла бих да јесам…”, наставила сам, удахнувши дубоко – „Ако ниси…”, почео је, али сам га ја погледом сасекла пре него што је успео да изговори, то што је наумио.
„Мучим се!”, изговорила сам, трудећи се да обуздам бес који ме је у тим тренуцима обузимао – „Избегавам да о томе причам са било ким. Данима се претварам да се ништа није догодило, да оно проклето писмо не постоји… Да живот иде даље, али… На крају дана, све ме то изједа… Плашим се да останем сама са својим мислима, Франциско!”, викнула сам, напослетку – „Плашим се тишине и страхујем од самоће… Једино што ме одржава у животу јеси ти и ово мало чудо које расте и развија се у мом стомаку.”, и прогутала кнедлу која ми је дуго стајала у грлу. Све време, док сам изговарала оно што ми је на души, борила сам се са поривом да заплачем, а он је ћутао, слушао и трудио се да ме што више привије уз себе. – „Томе мора да се стане на крај!”, изговорила сам одлучно, након краће паузе и тако ставила тачку на ову “расправу”, једном заувек. Зато смо, 25. децембра 1920. године, баш на дан, када католички верници обележавају Божић, Франциско и ја, око пет часова изјутра, седели на дрвеној клупи у возу, прекривени неким старим, али добро очуваним, слојевитим ћебетом које нам је, посебно за ову прилику, припремила, наша доброћудна газдарица. Седели смо наслоњени једно на друго и, у тишини чекали да се са подземне, железничке станице, у Риму, коначно зачује, звиждук пиштаљке железничара, који ће означити полазак воза. Тачно 6. часова изјутра, откуцавало је на Францисковом џепном сату који је увек био носио са собом, када се, звуждук зачуо и метални точкови почели да шкрипе по шинама.
„Коначно!”, рекох – „Враћамо се тамо, где је све почело!”, трудећи се да звучим весело и растерећено колико год је то било у мојој моћи, а и он се трудио да учини исто.
„Сваки се лопов, пре или касније, драга моја, врати на место злочина, па тако и ми…”, шапну ми нежним и умилним гласом, притом се широко и искрено осмехујући.
„Изгледа, да у томе има истине”, узвратих му – „Не говоре људи тако узалуд”, трудећи се да разбијем тензију која се у ваздиху била осећала, још од тренутка када је воз кренуо и спречим тишину да међу нама завлада. То ми баш и није пошло за руком, јер, уместо одговора, Франциско ми је упутио, један поглед, пун разумевања, одобравања, па рекла бих и дивљења пре него што је спустио своју браду, а затим и усне на моју косу, пољубио ме, удобно сместио у своје наручје и затворио очи. Прошло је доста времена од тог тренутка до тренутка у ком је коначно и успео у својој намери да заспи. Знам то, јер, ни сама нисам могла сатима да заспим. Врпољила сам се и присиљавала себе да жмурим дуго времена да бих у неком тренутку, ни сама не знам којим чудом (макар то било и на пар минута), успела да дођем до сна којег ми је тих дана мањкало, а који ми је, због осетљивог стања у коме сам се налазила био преко потребан. Уз много муке, лошег сна, бола у леђима и глави, преживесмо нас двоје некако и то путовање, те се тако 27. децембра 1920. године нађосмо на истом оном месту са ког нас је само четри месеца раније исто ово превозно средство, исти овај воз повео у неке нове пределе и авантуре. Колико се сећам, ни о чему више од онога што сам вам већ рекла у возу нисмо говорили. Склупчали смо се једно другом у наручју, ћутали и чекали да се воз заустави. Неколико тренутака, након што се зауставио, чули смо шкрипу металних врата које су у том тренутку на место прућа стајале и затварале исти онај отвор у облику коцке који нас је прошли пут скрио од људи и света. Ћутке, комуницирајући само погледима, напустили смо воз и са једном торбом коју је Франциско из Италије са собом понео, почели полако да се пењемо на камене степенице. Било је изузетно хладно, сећам се, па смо тако огрнути оним ћебетом, које малочас споменух уз много муке, (јер је мој стомак, већ добрано био нарастао), изашли на површину. На површини, сачекао нас је ледени покривач. Све око нас било је бело од пода до плафона, како сам ја волела да кажем, касније, када сам неким пријатељицама препричавала утиске из тог периода, мог живота – „И земља и кровови, били су прекривени снегом”. Сем тога, јасно се сећам, хладног ваздуха и ветра, који су ми запљуснули лице по изгласку на светло дана. Очи су ме болеле, а прсти на рукама, и ногама трнули све док се нисмо домогли куће Францискових родитеља, која је од станице била удаљена неких петнаестак минута хода. Пред том кућом већ нас је, у свом два прста дебелом и на први полед топлом, али изношеном, дугом, црном капуту, чекала Францискова мајка. Ситна, али увек достојанствена жена, чија је глава увек високо подигнута била, чим нас је угледала, приближила се великој металној капији и почела је вући тако да се мало по мало између два циглена стуба почео стварати отвор. Чувши шкрипу коју је овакав старичин поступак изазвао, из куће је изашао и Францисков отац, висок, у то доба, већ увелико сед човек, црних, крупних очију, посматрао нас је и благо се осмехивао, док се приближавао Францисковој мајци.
