4. поглавље
О периоду између краја треће, па све до краја четврте године мојих студија нећу вам претерано говорити… Рећи ћу вам само оно што, ако сте икада били повређени већ и сами можете претпоставити. Као што рекох већ, нисам излазила из куће без преке потребе месециима. Одлазила сам поред јахања још само на часове, а и то сам први пут учинила тек пошто је прошло недељу дана од оног несрећног инцидента о коме сам вам малочас говорила. Месецима сам бежала од гужве и галаме, крила се од људи, али не због срамоте, већ да бих избегла њихова питања, којих је додуше било врло мало, морам да признам. Бежала сам од њихових погледа пуних сажаљења и од лажних осмеха мени упућених.
Тражила сам и временом успела да нађем утеху.
„Где си је нашла?”, гласило би, претпостављам ваше следеће питање да слушате, уместо што читате ову причу.
„У коњима и књигама”, био би и запрво јесте мој одговор.
Ово вам може звучати невероватно, а и не мора, али свеједно, чак и ако вас и не интересује зашто је то тако, ја ћу вам ипак рећи. Ствар је у томе да су једино коњи, тако што би ми допуштали да их јашем без предаха и престанка сатима, успевали толико да ме изморе и из мене да “извуку”сав бес који ме је преплављао сваки пут кад бих, па макар само и на кратко помислила на тог за мене проклетог, нечасног и изнад свега немилосрдног човека, који се тако олако и тако дуго играо мојим осећањима. Јахала сам дакле, сатима обилазећи паркове и имање на ком сам одрасла и препирала се сама са собом. У почетку је то било, јер сам се љутила на себе зато што сам била тако неопрезна и допустила себи да се нађем у таквој ситуацији, а касније, јер сам схватила да нисам у могућности да га на било који начин спречим да то што је учинио мени настави да чини другим девојкама. Тако сам мислила и веровала, тада.
Када нисам јахала, спас сам проналазила у књигама, које су говориле о авантурама, научној фантастици, филозофији, политици… О чему год, али не и о љубави. Тај луксуз, себи тих дана ни у лудилу нисам хтела да дозволим. Трајало је то, добрих годину дана, као што рекох и најискреније да вам кажем трајало би још ко зна колико дуго да у моју собу једног дана, на самом крају мојих студија, док сам се припремала да по последњи пут изађем пред професора не бих ли и сама након тога постала исто као фурија улетела моја најбоља пријатељица, и заповедним тоном ми рекла:
„Након што данас завршимо све своје обавезе, враћамо се овде и спремамо за бал.”, затекле су ме ове њене речи, те сам их касније, након свега што се издешавало и записала у свој дневник, зато их се и дан данас добро сећам. Стајала сам као кип и посматрала је не знам ни сама колико дуго, а кад сам коначно смислила неки “добар” изговор зашто не могу да пођем и кренула да га изустим сасекла ме је погледом и само додала – „Не прихватам више никакве изговоре”, а затим се без и да ме погледа још који пут окренула и отишла брзином светлости. Није ми дала више ни времена ни простора да одуговлачим и смишљам изговоре за скривање. На десетине пута сам јој се захвалила што је тада тако поступила, али и дан данас имам осећај да колико год пута да јој се захвалим неће бити довољно, зато ево прилике да то учиним још једном, првенствено због себе, а онда и у случају да неко од вас пронађе ово што сада ја за овим дрвеним сточићем под свећом пишем.
“Милице, драга моја, хвала ти за све што си тих дана чинила за мене, а поготово за овај последњи поступак, који сам поменула, а за који сам као што и сама знаш тада прво помислила да је дрзак и изузетно безобразан са твоје стране
Воли те
твоја
АНА”
Знам, знам… Открила сам вам превише непотребних и исувише личних информација о себи и људима из свог окружења већ сада, рећи ћете, али осећам потребу да то учиним, јер да није било ове жене којој сам управо посветила ових пар речи, посве сам сигурна да се ништа у мом животу не би одиграло онако како треба и како јесте. Зато молим вас не осуђујте овај мој чин, макар не док не прочитате моју причу до краја. Да не дужим и не правдам се превише испричаћу вам шта се тог дана десило уствари.
