40. поглавље
„Добро дошли, децо!”, викнули су у глас, док су се један по један приближавали нама. Од свега у целој овој причи, најчудније је то што ја и дан данас, иако је прошло више од тридесет година од нашег првог сусрета, те људе, идаље памтим и то, управо овакве какве вам их описах. Често их баш такве сањам у последње време, морам вам признати. Старица, корача прва, јасно чујем њене равне, црне ципеле, како шушкају, док прави кораке по снегу. Прилази ми, осмехује се и посматра ме својим тамно плавим очима. Читав сан не проговара ни реч, само стоји и гледа ме, све, док ми, негде пред сам крај сна, не приђе сасвим близу, обгрли ме обема рукама и осмотри још једном добро пре него што се изгуби, негде иза мене у магли, која нас у сну окружује. Одмах, за њом, долази и он, њен муж, Францисков отац који чини потпуно исту ствар, али, тек пошто Францискова мајка потпуно нестане из нашег видокруга. Прилази, посматрајући ме, смешка се, загрли ме, а потом и он, у магли нестане. Тако, како вам описах и написах, као што већ рекох, ових дана сневам, а морам вам рећи сада, кад већ о томе говорим да сам и пре пар година сањала исти такав сан, пар дана заредом, једина разлика огледала се у томе што је тада и Франциско стајао поред мене. Висок, увек војничког, правилног држања, стајао је поред мене. Његова коса у сну је била седа. На његовом лицу биле су видљиве боре, али сјај у његовим очима никада није уминуо, напровив, баш онакав, какав је био у реалности, такав је био и у том сну. Осмех на његовом лицу, идаље је био искрен, невин и дечачки, као и његов поглед. Стајао је тако, поред мене и држао ме за руку, све док се неки од његовоих родитеља не би сасвим приближио нама и почео да нас грли, наизменично. Сваки детаљ тог сна, остао ми је урезан у памћење, попут тетоваже на кожи, јер он је једино што је остало да ме с времена на време, (када год то моја подсвест пожели, наравно), подсети, на нека прошла времена и на последњу зиму коју сам некада давно проживела у Југославији, земљи у којој сам одрасла, а која неким чудом и дан данас постоји на карти света, али у неко сасвим друго рухо је обучена. Много је времена прошло и много се ствари променило, што је и нормално, драги моји, али није нужно да је увек и добро, зар не? Било како било, није ни време ни место да ја вама, сада о таквим стварима говорим. Вратимо се ми, поново, тридесет година уназад, у ону стару Јуославију, каква је мени остала у сећању.
***
Францискови родитељи нас срдачно дочекају тог 27. децембра, изгрле, изљубе и уведу у своју кућу. Ни превелика ни премала била је та кућа. Имала је све што је једном домаћинству потребно да пристојно живи. Велики салон, опремљен старинским намештајем, углавном, израђеним од храстовог дрвета, чије су зидове красила поједина уметничка дела, породичне слике, али и вештом руком сликани портрети, мени до тада, потпуно непознатих, али изразито лепих људи, одисао је топлином. Малени уски ходник, широк таман толико да двоје њиме могу проћи корачајући једно покрај другог, водио је до врата две, зидовима одвојене просторије. Када би сте отворили врата просторије која се налазила лево од зида, ушли бисте, у просторију, скоро тродупло мању од салона, у чијем се центру, ако се добро сећам, налазио само један велики округли сто, кога је окруживао таман толики број столица, колики је могао да стане, а да притом попуни и последњу празнину у соби. Просторија до била је испуњена свим кухињским алатима који су једној куварици у то доба били доступни. Пећ се налазила у центру главног зида просторије, а свуда, око ње, полице и креденци какве само једна жена пожелети може. Они су били израђени од чистог дрвета и испуњени, тањирима, чашама, глиненим и другим, посудама и кухињским прибором који се само тешком муком могао набавити тих дана. Једном реченицом, био је то – „Прави, мали, женски рај!”, како сам ову просторију и сама касније често описивала. У кући се налазило још и, мало купатило са кадом, спаваћа соба Францискових родитеља и наравно, Францискова момачка соба која је, тих дана, на брзину била преуређена и прилагођена да у њој бораве две особе.
„Франциско је касно јавио да долазите, мила моја!”, објашњавала ми је Францискова мајка Вера, док нам је показивала кућу – „За овако кратко време, само смо оволико били у могућности да учинимо”, додала је и спустила поглед – „Ово ће нам бити сасвим довољно!”, викнула сам весело и почела да јој говорим о томе у каквом смо простору проводили прве дане у Риму – „У поређењу са тим!”, објашњавала сам – „Ово је рај, на земљи…”. Ох, како смо се слатко смејале, док смо говориле о нашим догодовштинама, кад се само сетим… Руку на срце, наш боравак у Југославији, тих дана нису сачињавали само лепи догађаји, како се вама, можда, док ово читате може учинити. Говорили смо ми и о оним не тако лепим догађајима који су након нашег одласка задесили Францискову, односно, тада већ нашу породицу… И, да вам искрено кажем, мислила сама да о томе, на овом папиру, под овом свећом не напишем вечерас ни реч, али… Усуђујем се да кажем да то, након свега не би било фер. На првом месту не би било фер према вама који ово читате, да изоставим тако битан догађај који је, колико год ја то не желела да признам, ипак, у доброј мери обележио даљи ток мог живота, а онда, не би била фер ни према самој себи, јер пре него што сам почела да ово моје писаније готовим, обећала сам сама себи да ћу ту негде, међу овим папирима оставити све оно што ме годинама мучи и изједа исто као што ћу говорити о лепим, стварима, дивним успоменама и догађајима које су мој боравак на овој планети учинили значајним. И, овога пута, као што верујем и сами можете претпоставити, говорићу о свом оцу, ако га, након свега што се догодило, уопште више тако и могу назвати. Његова дела, нажалост су и мени и мојој тадашњој, а и будућој породици, стварала само невоље. Тих дана, од Францискових родитеља, па и неких својих блиских пријатеља, слушала сам о томе, како је мој отац разно-разне глупости, гнусне лажи и гадисти људима широм града, па и земље, говорио о Францисковој породици, пријатељима, па напослетку и мени, као ћерци које се одрекао, јер је ”укаљала његово часно име”, како је сам говорио. Али, ни једна ружна реч, гнусна лаж или увреда, није ме дотакла толико, колико његова прича о томе да ме је Франциско отео и на силу одвео у Италију.
***
„Дан или два, након вашег одласка из Југославије”, започела је причу, Францискова мајка, док смо једног од наших последњих дана у Југославији, окупљени за трпезаријским столом седели, причали и јели гранцле, које смо она и ја читаво то јутро готовиле – „Твој отац је кћери, дошао на наш кућни праг и повиком нас бесно дозивао. Зора још није поштено осванула када смо чули, бесомучно лупање о капију и узвике”.
„Скочио сам из кревета као опарен, још увек сањив и у бунилу, некако дохватио огртач са фотеље, на брзину откључао врата и изјурио напоље”, наставио је његов отац. – „Ево ово је родитељ!”, препричавао је Францисков отац, речи човека, који се тог јутра појаво на њиховом кућном прагу, а кога су они до тог тренутка познавали као једног мирног и честитог човека, а ја га звала својим оцем – „Који је свога сина васпитао да отима туђу децу, да их заводи, заварава, слатким речима мами и одводи, ко зна где, да би са њима радио ко зна шта!”- што је више говорио, све је узбуђенији и узбуђенији постајао, иначе благ, одмерен и смирен човек, какав је Францисков отац био – „Цела улица се подигла на ноге…”, говорио је, иако га је Францискова мајка погледом опомињала да то не чини – „На свакој кући био је отворен, макар прозор, ако се нико из пристојности није усудио да изађе у двориште. Сви су чули његове речи. Неки су цоктали, многи су се и крстили, неку су се иза својих завеса само крили и посматрали, а ја… Ја нисам стигао ни да проговорим, да кажем било шта, да објасним…” – „Нисте, јер је он рекао своје и отишао брже, него што је дошао…”, констатовала сам, јер је Францисков отац полако остајао без гласа. Испио је гутљај воде из чаше, коју Фрацискова мајка само што је била спустила на сто, па климнуо главом и спустио поглед, а онда се у разговор коначно умешала Францискова мајка. – „Месецима, после тог јутра, људи из околине склањали су се са улице кад нас виде. Нису нас гледали, а камоли проговарали са нама, све док твој отац, сине…”, говорила је обраћајући се, више Франциску, него мени – „Није, на огласној табли окачио једно од писама које си нам послао, а у коме нам говориш о томе како живите… Тек тада, почели су, поново, да нас поздрављају кад корачамо улицом, да питају, како смо или како сте ви, требали ли нам нешто и тако…”, тихо, а очи су јој сијале, јер су јој се низ образе полако почеле сливати сузе.
„Е, па, драги моји!”, рекла сам устајући са столице – “Кад је тако, мислим да би био ред, да том господину, вратимо истом мером!”, – сви су, истог момента скочили са столица на којима су до тада, мање-више мирно седели и почели да прилазе, да ми говоре да за тим нема потребе, да ме убеђују да ми то ништа сем стреса неће донети, али ја на све те њихове опаске нисам обраћала пажњу. Некако сам се пробила кроз масу људи која се око мене била окупила, догегала се до чивилука који је стајао тик уз излазна врата, узела свој капут, не знам ни сама како, навукла чизме и упутила се ка кући, коју сам до пре само пар дана сматрала својом. Иако трудна, толико сам убрзала корак да су за мном остали сви. Франциско, његови родитељи, па чак и неки наши добри пријатељи, који су се игром случаја затекли код нас на ручку, пратили су ме и све до капије мојих родитеља ми говорили – „Немој да учиниш неку лудост! Покајаћеш се!” или – „Нису они вредни тога…”, а Франциско ми је пред самом капијом, дошапнуо – „Пази на нашу бебу!”, и ни то ме чак, није зауставило у намери да учиним оно што сам наумила.
„Капичићи!”, викнула сам из свег гласа и ухватила Франциска чврсто за руку. Ове речи биле су довољне да мој отац излети из куће као фурија и појави се пред капијом за мање од минут времена. Осим њега на прозоре својих кућа изашли су и људи из комшилука. Провиривали су и завиривали баш у двориште тог човека пред чију сам капију ја дошла, то се могло видети кристално јасно.
„Нисам планирала, али, након свега што сам чула, морала сам да дођем овамо и свету објавим да ме нико није отео! Сама сам отишла и драго ми је да је тако!”, изговорила сам, колико год сам гласно могла, када сам видела да су све очи и уши у мене упрете – „Скоро двадесет година, у овој кући живела сам са потпуним странцима. Живела сам са људима, који су ме читав живот учили да своје одлуке доносим сама. Говорили су да ће ме, шта год да се деси, подржати, да ће бити ту, да ће стајати уз мене увек и могу вам слободно рећи да су лагали! Ви, сте се, драги мој господине…”, обратила сам се њему и погледала га право у очи, док сам ове речи изговарала, а он се, “јадан”, освртао око себе, ваљда да се увери да њему говорим – „Одлучили да умешате, у моју срећу. Покушали сте да Франциска одвојите од мене на веома подмукао начин да га отерате, а онда окривите за све и… Све то, само зато што се вама, мој избор није свидео, јер, боже мој, ваш углед, ваше богатство неће се умножити или макар не, онолико, колико сте се ви, надали…” – тек, након ових мојих речи, покушао је да нешто каже, али сам му руком показала да то не чини – „Ја сам, овамо, данас дошла да вам кажем, само то, да сам вам на свему захвална и да вас обавестим да у својој намери, шта год да је она била, нисте успели, јер, ја данас, упркос свему, као што можете видети имам породицу Имам породицу која ме воли и прихвата баш овакву каква јесам, која је уз мене и у тешким и у мало лакшим и лепшим временима, а ви, драги мој господине, остаћете у овој огромој кући, сасвим сами, беспомоћни и празни. Ето, толико од мене!”, рекла сам и уз првенствено Францискову, али и помоћ свих осталих, окренула се и упутила, ка кући, – нашој кући у Југославији, а замислите чуда, човек кога сам до тада, називала својим оцем, што смо се ми више удаљавали постајао је све гласнији. Псовао је, за нама, богорадао, говорио разне гадости, али ни ја, а ни остали, који су самном, пред његову кућу дошли, нису се на то ни најмање обазирали. Дошли смо кући и до касно у ноћ седели и посматрали се међусобно, прећутно се радујући што имамо једни друге. Дочекали смо ту Нову 1921. годину, сви заједно, у кругу породице и најближих пријатеља да би, већ првог јануара, рано ујутру, Франциско и ја, поново, сели у воз и пошли једним путем… Путем који нас је вратио натраг у наш дом, натраг у Италију и Рим.
