41. поглавље
Из Италије, пошли смо суморни, препуни брига и задубљени свако у своје мисли, а у њу се враћали и Богу хвала и вратили, весели, радосни, и без једне велике бриге која нас је обоје морила поприлично дуг временски период…
***
У возу смо се смејали и препричавали једно другоме све оне лепе догодовштине, шале и ситуације које су нас везивале, које нас везују и које ће нас везивати, док дишемо, за ову земљу коју тог дана, по последњи пут, заједно, напустисмо. Пред сам улазак воза у стануцу, причасмо о нашој будућности, можда у Риму, можда у неком другом граду. Причасмо, о нашем детету, његовом полу, изгледу и имену…
„Дечак је!”, био је упоран Франциско, док сам га ја, с друге стране, уверавала да је девојчица.
„Ипак, ја нашу бебу већ скоро шест месеци носим у стомаку!”, говорила сам – „Мајка сам, осећам…”, а он се смешио и узвраћао – „Па, и ја сам, мила моја, ваљда, неки будући отац! И ја осећам!”, и тако, док смо се ми “расправљали, воз се зауставио, па смо и ми, попут свих осталих изашли и кренули својим путем. Расправа се наставила, а ја сам се у њу уживела толико да нисам приметила да нас двоје, уоште не корачамо путем који ће нас одвести до куће.
„Женско је!”, говорила сам, док сам корачала, раме уз раме са њим – „Мушко је!”, узвраћао је, све док ја нисам почела да му говорим о сновима које сам сневала, а које сам вама, већ, негде, раније описала. Слушао је, са пуно пажње и није ме прекидао, све, док се на једном није зауставио и без речи, клекао преда мном. Тек, пошто сам се и ја зауставила и осврнула се око себе, наставио је – „Сећаш ли се жеља које си пре нашег поласка за Југославију, баш овде, на овом месту зажелела, мила моја?”, питао је, а очи су му се попут бисера цаклиле. Климнула сам главом, не могавши да изговорим нити једну једину реч, а он је, без задршке, наставио – „Прва ти се жеља, колико знам испунила нашим повратком овамо, а друга… Друга ће се, надам се, испунити сада…”, док је он, ове речи изговарао, мени су колена клецала, али сам почела да се тресем и од срећа да плачем тек, кад је уследило питање – „Хоћеш ли да се удаш за мене?”, – изговорио га је, тек, након што је из џепа, својих војничких панталона извадио једну малу, сомотну, црвену кутију, у којој се налазио мали, сребрни прстен кога је красио, “само”, један драги камен у облику срца, који се налазио на самој, његовој средини.
„ДАА!”, рекла сам, покушавајући да не паднем у несвест, а он је, полако и пажљиво, извадио прстен из кутије и ставио га на један од прстију моје леве руке, затим ме је у исту нежно пољубио, и онда, лагано устао. Чим се усправио, и стао преда мном, обгрлила сам га обема рукама, и тихо, заплакала у његовом наручју, а он је, почео да љуби моје лице, чело и очи, док ми је прстима нежно пролазио кроз косу – „Волим те!”, прошапутала сам тихо пре него што смо се обоје окренули и усмерили своје погледе, ка Фонтани ди Треви која је од тог тренутка постала место које сам сваког дана, макар по једном дневно, обилазила, надајући се да ће ми се испунити, само још једна жеља.
„Ја тебе волим више!”, узвратио је и својим рукама, обгрлио мој стомак, док сам ја, ослоњена о његова рамена и прса, уживала у погледу који се пред нама пружао и размишљала о нашој будућности.
