42. поглавље
На површину Рима изашли смо око шест часова изјутра, 3. јануара 1921. године, а у кућу у којој смо тада већ четири пуна месеца живота провели, ушли смо нешто мало пре него је сат на зиду, откуцао осам часова. Дрва у камину тихо су пуцкетала, а на трпезаријском столу чекао нас је доручак. Омлет сервиран на два тањира, још увек се пушио, свеж сир је спремно чекао да буде поједен, а бокал који је стајао у центру стола, напуњен свеже исцеџеним соком од наранџе, стрпљиво је чекао да буде испражњен. На тај бокал, била је наслоњена једна цедуљица.
“Каква гозба!”, узвикнуо је Франциско, радосно и без да је скинуо свој капут и чизме, сео за сто и почео да трља длан о длан, радујући се храни – „Прво се пресвуци и опери руке!”, узвикнула сам и почела да се смејем, узимајући у руке цедуљицу – „Како ви кажете, генерале!”, узвратио је, нагло устао, стао у став мирно и војнички ме поздравио, а онда, заједно са мном праснуо у смех. Док смо се ми тако шалили и уживали у заједничком времену које нам је преостало, а кога није било остало још много, јер је Франциско око седам часова придвече требало да се појави у касарни и одради ноћну смену, неко је закуцао на наша врата – „Ја ћу да отворим!”, узвикнуо је весело и пошао ка вратима. За трен ока дошао је до њих и полако их отворио, а само трен касније чула сам га и како говори – „Здраво момци!”, на свом матерњем језику пре него што их је затворио. Ја, искористих прилику да, док он није ту, бацим поглед на цедуљицу, јер ме је страшно занимало шта се или ко, иза ње крије.
„Изненађење! Нека ово буде, уместо честитке… Нека вам је са срећом, децо!”, гласио је руком исписан текст на њој – „Марија!”, помислих – „Како ли је само знала!”, оте ми се са усана, баш када је Франциско улазио у трпезарију – „Шта кажеш, мила?”, упита, док ми се журним кораком приближавао. Ја му пружих цедуљицу, тек кад ми се приближио сасвим близу. Погледа је на брзину и рече – „Види ти нашу газдарицу! Увек један корак испред нас!”, да би се, убрзо потом сасвим умирио, лагано, спустио, папирић натраг на сто и своје руке ставио око мога струка. – „Дошли су по мене”, рекао је тихо, пошто ме је поприлично дуго и чврсто држао у свом наручју. – „Рекоше ми да се десио неки инцидент недалеко одаведе, те да им је потребна моја помоћ…”, додао је, пошто ми је помогао да седнем, на столицу, која се налазила у близини. – „Требало је тек вечерас да размишљам како ћу без тебе да преживим ноћ…”, рекох, погледом прелазећи преко постављеног стола, препуног хране. – „Знам”, рече – „Све знам…”, док је руком, прелазио преко мог образа и браде, па је, тек пошто се уверио да га гледам право у очи додао – “Надокнадићу ти… Обећавам!”, нежно ме пољубио у косу, узео своју шапку са чивилука, и отишао. Не знам зашто, али ја… Нисам му рекла ни једну реч, већ сам остала тако, за тим столом да седим, чекам га да се врати и испуни дато обећање. И, не, нећу вас лагати… Хтела сам да вриснем – „Не иди!”. Хтела сам да му кажем да то није фер, да је данас наш дан и да треба да га проведемо заједно, хтела сам, али нисам могла…
„Није у његовој моћи”, убеђивала сам себе – „Вратиће се па ћемо надокнадити…”, игноришући тако лош осећај у стомаку, који се појавио у трену кад су се врата за Франциском затворила. Убрзо сам на тај осећај потпуно била заборавила, јер је на врата покуцала, наша газдарица. Сва весела и раздрагана, ушетала је и у кућу унела ведрину, која се малочас негде била изгубила.
„Видех да Франциско, са још двојицом момака у униформама, оде негде, па рекох да свратим…”, поче она, осмехујући се, да говори, још док је прелазила кућни праг. – „Потребан им је у касарни…”, прокоментарисах кратко и понудих јој да ми се придружи на доручку на шта она, без превише размишљања, пристаде.
***
„Како сте само знали?!”, упитах је, у једном трену пружајући јој цедуљицу, а она, пошто је отвори и прочита текст који је на њој својом руком написала – “Рецимо, само да…”, поче да говори, смешећи ми се благо – „Имам добар предосећај, када су у питању такве ствари…”, рече, па узе један гутљај сока од поморанџе – „Нисам погрешила, зар не?”, додаде потом – „Запросио те је?”, а, ја, након што чух њено питање климнух главом и, почех да јој објашњавам, како се и шта тог јутра, али и претходних дана догађало. Старица ме је помно слушала, с времена на време захтевајући да чује, по који детаљ више од онога што сам јој ја говорила о догађајима који су се збивали у Југославији, али и о догађајима који су се збили по нашем доласку у Рим.
„Таква му је служба, драга моја!”, прокоментариса, након што и последњи детаљ о догађају који се догодио трен или два пре њеног уласка у нашу кућу – „Када га позову он, мора да се одазове, знала си то, када си одлучила да “побегнеш” са једним војником, зар не?”, питала је, када сам јој поменула, колико ми је тешко пало, што је одмах након наше веридбе он морао назад на посао. На њене речи, мени није остало ништа друго него да климнем главом, али то није био знак да ће се моје расположење поводом ове теме поправити.
„Не знам…”, рекла сам, напослетку – „Док је одлазио, нисам имала баш најбољи осећај…”.
„Ма хајде, драга моја…”, била је категорнична, моја драга пријатељица – „То каже свака жена која воли свог мужа и брине за њега…”, говорила је, са смешком на лицу – “Зато, нек се, то твоје смркнуто лице, мало разведри, јер, колико већ сутра, кад га будеш затекла како мирно, слатким сном, поред тебе спава, све ће то што сада осећаш бити ко руком однешено…”.
„Ваљда сте у праву…”, рекла сам, несигурно, а она се, на ове моје речи, одмах надовезала – „Него шта, него јесам!”, наставила је – “И, превише у теби немира има, мила моја, зато тражим да ми свираш…”.
„Клавир?”, узвикнула сам, тргнувши се мало. – „Да!”, рекла је – „Свирај ми, шта год да ти срце жели!”.
“Па то и није тако рђава идеја…”, помислих и уз старичину помоћ, устадох, те заједно пођосмо, ка радној соби, мог вереника, (како сам волела пред народом Франциска често да ословљавам)… Цело то јутро, све до поднева, свирала сам, шта год да ми је на памет пало. Свирала сам класике уз које бих се и иначе опуштала када ме обузму црне мисли и слутње, али и покушавала да, на клавиру одсвирам неке старе песме уз које је, наша драга газдарица одрастала, а она сама ми је у томе помагала, певушила текстове и мелодије, док, наједном није рекла – „Доста је било, драга моја! Уморила сам се, а богами и огладнела.”
„Дакле, време је за ручак!”, узвикнула сам, много ведријим тоном од онога који ме је красио тог јутра – „Управо тако!”, рекла је кратко, помогавши ми потом да устанем, те смо се тако, руку под руку, ослањајући се једна на другу нас две заједно упутиле њеној кући. Још док смо у кућу улазиле, осетила сам мирис печене ћуретине. Њух ме (тих дана поготову), изузетно добро служио, па није могло бити никако другачије него тако да смо десет минута по нашем уласку у кућу госпође Марије седеле за столом и уз смех и разговор јеле печену ћурку са кромпирима и њеним чувеним умаком од печурака (чији је рецепт до последњег дана, љубоморно чувала у свом поседу). Јеле смо и ћаскале, читаво поподне, с времена на време премештајући се са једне фотеље на другу, а негде, пред први мрак, ја сам дошла на идеју да Франциску исплетем шал. Старица ми је дала плетиво и вуницу и док сам ја плела, она је причала о свему и свачему. Почевши од тога да су плетење и хеклање били њена омиљена разонода у младости, некако смо дошле у ситуацију да смо разговор, макар за ту ноћ, односно, то вече завршили причом о одрастању њеног сина и његовом тадашњем животу. Овог пута, ја сам ћутала, слушала је и радила, и тако све док на сату није откуцало десет часова, пре поноћи. – „Мора да си уморна, драга моја!”, узвикнула је, тада и – „Доста је било за данас”, додала, кад ми се приближила сасвим близу, те пажљиво, узела плетиво и трећину исплетеног шала из мојих руку. Спустила их је на комоду у близини фотеље на којој сам седела и помогла ми да устанем. – „Имате право!”, рекох јој, док смо се заједно, држећи се руку под руку, (баш као и при доласку), кретале, овога пута ка вратима куће у којој смо Франциско и ја живели. Два минута касније, стајале смо у нашој спаваћој соби, а минут или два потом, ја сам већ лежала на кревету, удобно смештена и ушушкана. Мој стомак, тих дана, још није био баш толико велики да нисам могла сама да устанем, да се покријем или урадим нешто слично, нећу да вас лажем, али ова дивна старица која је толико бринула о мени, иако јој нисам ни род ни помоз бог (како су наши стари умели да кажу) и Франциско, толико су ме размазили у трудноћи да сам ја просто навикла да се тако према мени опходе.
***
„Лаку ноћ!”, рекла је старица тихо и за собом полако, затворила врата. Тај звук, затварања врата, био је последњи којег се сећам те вечери јер, мене је већ полако почео да хвата сан, чим сам главу на јастук спустила, што, искрено да вам кажем и јесте била сасвим нормална појава у мом случају, поготову тих дана. Колико легнем, толико заспим, баш тако је било.
***
Ујутру, отварам очи и схватам да сам идаље сама, како у кревету, тако и у кући. Франциска нема. Бацам поглед на зидни сат. – „Скоро ће девет, а њега нема…”, мислим у себи, али не паничим, јер и раније се дешавало да из ноћне смене дође тек пошто на сату откуца десет часова изјутра, а богами, колико памтим, дешавало се, понекад и подне да прође. Устајем, доводим се у ред и већ око пола десет сам у кухињи. Пристављам чај, припремам јаја, сир, џем и млеко, очекујући да ће сваког тренутка ући у кућу и још са врата, повикати – „Стигао сам!”, веселим тоном, као и обично. Очекујем да ће прићи, пољубити ме у косу, и питати – „Како је, будућа мајка мог детета, данас?”, уместо тога, чујем куцање на вратима. Окрећем се и крећем у њиховом правцу. Што им више прилазим, већу буку чујем. У неком трену отварам их и угледам госпођу Марију пред собом, одмах до ње, у униформи стоји један момак, војник и мени добро познат Францисков пријатељ. – “Здраво, Анкице”, изговори кратко, пошто ме претходно од главе до пете одмери. Узвратих му поздрав, а он онда, настави – „Дошао сам да видим је ли све у реду са Франциском, јер, забринуо сам се, знаш… Кад сам схватио да се синоћ није појавио да преузме дужност у касарни, а ни јутрос…”- Морам вам рећи да су то последње речи, које сам јасно чула. Нечега што се издешавало, након њих, ја се не сећам. Касније сам се питала да ли је тај човек још нешто рекао, али никако нисам могла да сазнам, јер, од оног трена када сам отворила очи, у болници, њега више није било. Изледа…
Изгледа да је и он, попут Франциска, нестао.
