43. поглавље
“Полако, млада дамо!”, прве су речи које се јасно сећам да сам чула, након што сам отворила очи, а изговорио ми их је, један омањи, здепасти, ћелави човек, у белом мантилу. – „Без наглих покрета”, додао је, смиреним, некако милозвучним, тихим тоном. – „Ако се питате где сте и шта вам се догодило”, рече, пошто виде да покушавам нешто да кажем. – „Налазите се у болници. Доживели сте велики стрес и онесвестили се”.
“Онесвестила сам се?”, поновила сам гласом, који једва да сам контролисала.
„Јесте, онесвестили сте се”, поновио је – „Али, не брините и са вашом бебом и са вама, све је у најбољем реду, за сада…”.
„А, мој вереник”, изустих, кратко, истовремено покушавајући да се удобније наместим у кревету, чију шкрипу сам јасно могла да чујем, тада, а ево и сада, док ово пишем одзвања ми у ушима.
„Не брини, мила”, огласи се у том трену мени добро познат глас. – „Траже га… Сви… Његови саборци, а и карабинијери…”, није успела да заврши реченицу, јер сам ја, нагло, кренула да устајем. – „Ако, сада устанеш са тог кревета и одеш одавде…”, почела је, али сам је тада, по први, а вероватно, и последњи пут, сасекла, у пола реченице. – „Не интересује ме, Марија!”, узвикнула сам и брецнула се грубо. – „Нико ме и ништа не интересује када њега нема!”.
„Знам, мила моја… Све знам и разумем…”, говорила је, док је помагала лекару који ми се малопре обратио да ме обузда. – „У оваквом стању, ти, не можеш ништа да учиниш, драга моја”, закључила је, напослетку, а јасно сам је чула и да каже – „Траже га, рекох ти и наћи ће га, пре него дејство овог лека престане…”, а онда сам поново, осетила слабост и изгубила свест…
***
Стално сам, касније, када сам се мало прибрала и дошла себи, размишљала о тим старичиним речима. – „Траже га и наћи ће га!”, рекла је.
„Да”, размишљала сам – “Траже га, али питање да ли ће га и у каквом стању наћи. Ако га нађу живог, добро је… живећу са њим и за њега, али, ако га нађу мртвог, шта ћу онда ја? – баш овако, као што овде написах, текао је ток мојих мисли тих месец ипо дана, колико о Франциску није било вести. – „Ако га пронађу мртвог…”, говорила сам себи – “Родићу дете и оставити га на бригу Марији и њеној породици. Они ће га чувати, а ја… Ја, идем одмах за њим. Скочићу са моста или се бацити под воз…”, тако сам размишљала. Није ми било ни најмање важно на који начин ћу окончати свој живот… Једино што сам јасно видела и знала у том тренутку јесте то да, ја свој живот, не желим и не могу ни да замислим, а камоли да живим без Франциска. Не желим и не могу да себе представим као светицу у овој причи, јер то и нисам ни била, драги моји. Правила сам грешке, биле оне велике или мале, ипак су биле грешке, касније сам то, кроз лекције које ми је живот приредио и сама увидела. Управо зато вам, на крају крајева, све ово и говорим. Размишљала сам негативно и мрачно много пута у животу. Мислила сам само на себе, била себична, али никада, апсолутно никада за све године живота свога нисам одустала од оних које волим. Баш из тог разлога, могу и морам рећи да једина ствар, због које се и дан данас кајем и коју себи никако не могу и никада нећу моћи да опростим јесте та, што сам се у тренуцима немоћи, ја окренула ђаволу, а не богу. Дакле, не желим и не могу од вас да кријем, драги моји, истину говорим кад вам кажем да, по Францисковом нестанку, нисам размишљала ни о чему другом, него о смрти… Његовој, својој, ма свачијој смрти.
***
„Живећу…”, размишљала сам – „Док, не добијем вест о његовој смрти”.
Можете ли да замислите, како сам се ја, која сам за себе мислила да ћу увек, шта год и како год да се догоди, бити у стању да размишљам позитивно и видим светло на крају тунела, у тим тренуцима осећала и колико сам ван себе била када сам око себе видела само мрак и ништа друго до мрака, дуго времена…
Нисам размишљала – „Вратиће се… Појавиће се у неком тренутку преда мном, прећи праг нашег дома, рећи – „Стигао сам”, онако радосно, како је само он то умео и пољубити ме у косу, као да се ништа није догодило. Нисам размишљала, као што би, можда, велика већина вас то учинила. Нисам замишљала да ће се вратити жив и здрав и да ћемо наставити тамо, где смо оног децембарског јутра, када је излазио из куће, стали, већ, напротив. Тих дана на памети ми је било једино, шта ћу са собом учинити, када ми јаве и уверим се да га више нема. Највише од свега, у целој овој причи, боли ме помисао на то, да у читавој тој гунгули, и хаосу, који се тих дана, одвијао у мојој глави, ја, ни у једном тренутку нисам помислила на дете које носим у стомаку. Ни у једном, једином тренутку тих дана ми није макар само и на трен кроз главу прошла мисао – „Хеј, ја у стомаку носим дете и на њега морам да пазим…”. Било је то наше дете, децо моја драга. Један нови, невини млади, живот, створен из љубави, растао је и развијао се у мом стомаку, а мени чак ни то није било довољно вредно да ме тргне, да ме подигне из понора у који сам била упала и да ми да снагу и вољу за животом. Просто, није било довољно…
***
„Остани у болници да одржаваш трудноћу… Читав тај несрећни догађај покушај да што пре заборавиш, јер, превелики је то стрес и за тебе и за бебу. Ти сада мораш да пазиш и мислиш за вас обоје!”, говорили су ми сви, почевши од лекара, па до блиских људи, али нисам их, слушала. Иако су се сви противили томе, истог, оног дана, када сам у болницу примљена из ње сам, на своју одговорност и изашла. Одмах по изласку, послала сам писмо Францисковим родитељима да их известим о ситуацији. Затим сам контактирала, све људе које сам познавала, што у Риму, што изван њега и замолила их за помоћ. Хвала им, многи су се одазвали и укључили у потрагу за Франциском. Наредних месец и нешто мало више дана, колико о њему није било вести, ја нисам ни јела, ни спавала, ни живела како треба и како приличи једној трудници.
„Да није било моје драге газдарице Марије”, често сам, говорила касније – „Велика је вероватноћа да бих побацила”, и, заиста, стојим, иза тих речи. Та старица, бринула је уместо мене и за мене. Да ли сам јела? Јесам ли пила? Да ли сам или нисам спавала? Она је о свему томе, поред свих својих брига, размишљала, чак и онда када ја нисам. Ако нисам јела или пила, спремила би, донела, па чак и била присутна, док једем, да се увери да то, заиста чиним. Поред тога, бдила је надамном ноћима, причала бајке, као каквом малом детету, а било је и дана и вечери, када ми је певала да лакше заспим. Некоме су то ситнице, драги моји, а мени су живот значиле, односно, још увек, значе. Када говоримо о мени… Па, рецимо само, да је оног дана, када сам спознала да од Франциска нема ни трага ни гласа и да га, вероватно неће ни бити, за мене, као да је време стало. Спавала сам, веома мало, јела и пила на силу, а из куће, сам излазила, само да прошетам до фонтане пред којом ме је Франциско запросио. Сваког дана, од поднева, па до сумрака, стајала сам пред том Фонтаном која ми је испунила две највеће жеље у животу. Стајала сам и сатима замишљала нас, како насмејани и загрљени, стојимо једно другом у наручју и расправљамо о будућности, баш као што смо, то, чнили и оног јутра. Ма… Знате и сами како све то изгледа већ… То је одавно испричана и добро позната прича, тако да вам нећу одузимати време причајући о својим осећањима више. Уместо тога, испричаћу вам само оно што се збило и како је заиста било.
