Епилог
„Мајко!”, викнула је Емилија, док је стајала на прагу своје собе. – “Је ли иза баке остало, још нешто?”.
„Јесте Емилија!”, узвратио је глас из просторије, коју је ходник одвајао од Емилијине собе – „Погледај, у кутији, на твом плакару, у њој треба да се налази, још једна свеска, слична тој коју сам ти јуче дала.”, рекла је жена, која је све време лупала нечим по просторији у којој се била налазила.
„А, ево је…”, говорила је девојка сама за себе, пошто се попела на столицу, дохватила кутију са плакара и спустила је на свој радни сто. – „Нашла сам! Хвала, мама!”, довикнула је, још, пошто је мало, претурала по кутији. – „Нема на чему, душо!”, чула је из друге просторије и таман се спремала да за собом затвори врата, кад је, поново, зачула глас своје мајке – „Кад прочиташ све, дођи да поразговарамо мало…”, рекла је, жена и на брзину додала – „До тад би, већ требало и пита од јабука да буде готива…”.
„Наравно!”, добацила је девојка, па коначно, за собом затворила врата, бацила се на кревет и отворила свеску, коју је претходно добро осмотрила. – „Па, да видимо…”, промрпљала је, и наставила да чита:
„Двадесет осму ноћ, од кад је Франциско, званично, проглашен за несталу особу, сањала сам, опет, исти сан, али овог пута… Овог пута се у том сну, сем ово троје, мени, а верујем и вама, већ, добро познатих лица, појавио и један пас. Малени, бели пас са браон пегицама и црним окицама, трчао је око њихових ногу, а они су њега јурили, покушали да ухвате за репић, мазили и ваљали се са њим по трави.
„Сан као сан”, мислила сам – „И, њему ће доћи крај”, и гледала их из прикрајка. И, јесте… Сну је у неком тренутку дошао крај, али, то се није догодило ни приближно онако, како сам мислила да хоће.
***
У сну, стајала сам, скривена, у хладу, крошње и стабла једног великог дрвета, које се налазило недалеко од ливаде, на којој се њих четворо, играло, измотавало и смејало. Била сам, толико концентрисана на то, да обратим пажњу на сваки детаљ, на сваку црту њихових лица и сваки покрет њихових тела да нисам ни приметила да се пас наједном окренуо и почео да трчи у мом правцу. За њим је прва дошла девојчица, затим су и дечак, а за њим и Франциско учинили исто. Сво троје су ме видели, али, уместо да су нестали, као што се до тада сваки пут, по неписаном правилу и дешавало, сада ми је девојчица пришла, сасвим близу и на уво, прошапутала – „Хајде, мама, време је за буђење.”, насмешила се и кренула да се удаљава од мене, одмах за њом је кренуо да се удаљава и малишан, ког је за руку држао Франциско. Тек, тада, ја сам се пробудила и истог момента осетила бол у пределу стомака. Вриснула сам, тог часа толико да ме је пола Рима могло чути. Марија, коју је, у салону, на фотељи, већ полако обузимао први сан, дошла је, што је пре могла. – „Изгледа да ти је пукао водењак, драга моја”, рекла је, када сам јој објаснила какву врсту бола осећам и уз њену помоћ и помоћ неких комшиница, које су, заједно са својим мужевима дошле, ја сам тог, 1. фебруара, у раним јутарњим часовима, родила једну, здраву, праву и прелепу девојчицу. Кунем вам се, оног тренутка кад сам чула њен плач и узела је у руке први пут, одлучила сам да живим. Све, црне мисли које су ме мориле, све мрачне идеје и слутње, нестале су, оног тренутка када сам моју малу Марију, изела у наручје, по први пут.
„Ма, ја сам створена…”- помислих тада – “Створена да те преболим.
„Немогуће!”, изустила је, девојка чије поглед све време био прикован за свеску у којој је руком било исписано још нешто мало текста. Убрзо се прибрала и наглас поново прочитала – “Створена сам да преболим и тебе и све што ме у животу од сада, па надаље задеси, (а да и није баш тако лепо) и све то, само захваљујући теби љубави, јер кад се наша малена родила, добила сам снагу, запрво, ти си ми је дао, ти си нам је удахнуо желим да то знаш…”, читала је девојка, а глас јој је подрхтавао и сузе почеле да капљу низ лице, право на стару, излизану, похабану свеску, чији листови, пожутели од стајања само што нису почели да испадају из корица. Но, девојку то није поколебало, без обзира на све то, одлучила је, да обрише сузе са свог лица, окрене и последњи лист папира, који се једва држао за корице и прочита све, до последње написане речи.
***
Две недеље, након порођаја, чим сам мало повратила снагу, отишла сам до Фонтане ди Треви, али, овог пута, нисам мрачне мисли са собом понела. Овог пута, отишла сам тамо са собом носећи снагу и вољу коју сам добила рођењем своје ћеркице. Отишла сам да пожелим, још једну, последњу жељу. Стајала сам пред оним скулптитурама и посматрала их, неко време уживајући у миру и тишини, јер, не знам ни сама како, али се десило, да на том месту нема никога. У неком тренутку, скупила сам сву могућу снагу и енергију коју ми је бог, сећањем на мог Франциска и рођењем моје ћеркице, моје Ангелине, подарио и зажелела једну жељу, исто онако, како сам то учинила, оног дана, кад смо се Франциско и ја нашли ту, на истом овом месту, заједно, рекао би човек сасвим случајно, мада ви или ти који ово читаш, већ знаш да ја у случајности не верујем, па вероватно, сада, након свега што си прочитао или прочитала, ни ти не гледаш на ствари истим очима. Но то је сад теби најмање битно, зар не? Теби је претпостављам тренутно најбитније да чујеш епилог ове моје приче, је ли тако? Е, па, ако је одговор на ово питање – „Да”, онда изволи, прочитај ово до краја и добићеш своје одговоре.
***
Тог јутра, по последњи пут у свом животу окренула сам се леђима од фонтане, затворила очи и слушајући звук воде која је, у том тренутку још увек текла, (надам се да и данас док ти или ви ово читате, тече) са чесме, зажелела жељу и десном руком бацила новчић, преко свог левог рамена у фонтану. Пошто сам чула, звук, као потврду да је новчић завршио тамо, где му је место, и не погледавши више у правцу скулптра, окренула сам се и отишла.
„Не може да шкоди…”, размишљала сам тада, на путу до куће. – “Једном је уродило плодом, па, зашто не би опет”. – Док сам се ја, тако, удубљена у своје мисли, кретала ка кући, нисам ни приметила да ми из правца ка коме се крећем, у сусрет долази, један човек.
Тај је човек, у једној од својих руку држао малено штене које је скрио капутом. Памтим то, јер, на улици ми је пришао, сасвим близу и у тренутку када је требало да се мимоиђемо, застао је, узео ме за једну руку, својом другом руком ми пружајући штене. – „Мислим, да је на мене ред да за њега изаберем име, драга моја, слажеш ли се, с тим?”, рекао је, напослетку, пошто сам ја прихватила штене, док је том својом управо ,,ослобођеном” руком склањао шешир који му је до тад сакривао очи – Управо то су биле, последње речи руком исписане, на старом пожутелом папиру, које је девојка, могла да прочита. Лаганим покретом руке затворила је свеску и заједно са претходном вратила је на место, а онда се, пошто је обрисала сузе, које су јој поново потекле низ лице, спорим, али одважним корацима, упутила ка просторији у којој ју је већ, ко зна колико дуго чекала, једна старија жена, чије су тамне, али веселе, морско плаве очи, нестрпљиво чекале да на вратима угледају своју ћерку, jедну високу, смеђу девојку, плавих очију, за коју сви њени пријатељи, али и породица, кажу да је слика и прилика своје баке.
