5. поглавље
Моја драга пријатељица, инсистирала је на томе да своју смеђу косу, која је тада била дугачка до струка, и коју сам на своју иницијативу углавном носила везану у реп или у кику пустим.
„Нека те небеско плаве очи већ једном дођу до изражаја, уз ту твоју витку, високу фигуру и ту дугу, мекану косу”, викала је раздрагано, док је по мом ормару вршљала, тражећи “савршену” хаљину. Покушала сам да јој се одупрем и супротставим, али ништа није вредело. Просто, није желела, а вероватно није ни могла да више слуша моја оправдања и изговоре. Расправљале смо се тако и надглашавале једна другу све док, она у једном моменту није престала да се са мном надвикује. Нисам навикла да ми попушта и тако лако препушта “победу” у надвикивању, па сам поглед који је до тог тренутка био усмерен ка књизи, преусмерила на њу.
„Ова је та!”, узвикнула је тада и пружила ми балску, дугу, ружичасту хаљину која је на мени стајала тако да ми је откривала рамена и горљи део леђа.
„Од свих хаљина, ти си баш ту узела!”, узвикнула сам љутито – „Не долази у обзир! Неудобна ми је, неприкладна и…”
„Подсећа те на оног ниткова, знам”, прекинула ме и завршила реченицу уместо мене. Ове њене речи коначно су ми дале шансу да се изборим за то да се ипак не појавим на том пријему.
“Кад већ све знаш”, рекла сам тада бесно – „Зашто ми онда све ово радиш?”
„Зато што не можеш вечно да бежиш и кријеш се од свега тога… Од њега, од људи и света”, рекла ми је као из топа. –„Годину дана сам ћутала, слушала и пуштала те да тихо патиш, и доста је било!”, наставила је, сада већ поприлично озбиљним и помало бесним тоном. – „Време је да се коначно тргнеш драга моја, јер ако то не учиниш сада, обе знамо да нећеш никада”, након ових речи ћутале смо обе, не знам ни сама колико дуго. Једино чега се сећам је да сам ја ту одвратну, непријатну тишину прекинула оног тренутка, када сам из њених руку узела хаљину.
„Тако треба драга!”, рекла је и изјурила из моје собе како би ми дала простора и времена да се спремим. И дан данас мислим да је тако брзо отишла одатле, јер се уплашила да ћу ако остане још који трен да одустанем и поново се повучем у себе, али је она до краја свог живота тврдила да то није истина. Све у свему око осам те вечери, појавила се пред мојим вратима и нас две смо очевим “Фордом Т”, кренули на тај фамозни догађај… Кренули смо и кроз који сат нашли се на балу којег је организовала нека од многоцењених и поштованих породица, ни сама се више не сећам која. Моји родитељи били су пресрећни и изузетно поносни, што сам се коначно одлучила на овакав корак.
„Засијала си у пуном сјају звездо наша!”, говорили су ми данима након тога, а ја, ево и поред свега што се те вечери десило, памтим и ту чињеницу, иако је од тих дана прошло скоро тридесет, па можда и мало више година.
