6. поглавље
Идеја о одласку на тај бал, и сами сте до сада схватили није ми се била у први мах свидела, али оног момента када је моја нога, удобно “сакривена” у једној од мојих високих штикли у боји сребра, крочила на то велелепно имање на ком се тај догађај одигравао сви моји страхови и сумње били су одагнани.
„Како и зашто?”, упитали би сада вероватно, а ја не бих знала да вам ова питања дам одговор, баш као што сада не могу ни да га срочим и напишем. Само су, просто, сви лоши сценарији који су се до тада већ увелико одигравали у мојој глави нестали. Страх од гужве и галаме, сажаљивих погледа, сувишних питања и потпитања на која у том тренутку нисам била спремна да дам одговор, просто је ишчезао, толико могу, запрво знам да вам кажем. Одмах да се разумемо, било је свега по мало, од овога што сам набројала, сем мог страха од људи и питања, али то је уверена сам, тако било, само и једино зато што нико од присутних није имао довољно смелости да приђе и приупита ме, макар онако изокола оно што је тада, сигурна сам занимало велику већину, ако не и све њих.
Можда ће вама изгледати сувишно, али ја имам жељу да вам опишем један, у низу догађаја који је нас две пријатељице, чим смо се појавиле на вратима салона у ком су се у том моменту већ увелико била збивала главна дешавања затекао.
***
Са нашом појавом све је застало, на трен. Људи су у чуђењу размењивали погледе, а могла сам, то јест могле смо обе у једном тренутку и да чујемо нешто попут:
„Је ли то Анкица?”, питао је неко, шапатом, наравно, али пошто је салом у том тренутку владала скоро па потпуна тишина могле смо то јасно да чујемо. Претпостављам да је сувишно да напоменем да се одмах, пошто је постављено ово питање музика наставила, и сви су се вратили својим дотадашњим радњама, а домаћин куће нам пришао и срдачно пожелео добродошлицу уз један кисели осмех и поглед пун изненађења. Одмеравао ме је, пар секунди пажљиво, а онда напокон рекао:
„Драго ми је да сте дошли!”, и наклонио се. Обе смо климнуле главом у знак захвалности, а он нам је руком показао на шведски сто у углу собе и додао – „Изволите се послужити и осећајте се као код куће”, моја пријатељица му се тада љубазно захвалила и нас две смо коначно биле слободне да наставимо даље. Пришле смо тада шведском столу и напуниле своје тањире разноразним ђаконијама након чега смо сасвим полако, уздигнутих глава напустиле просторију, да би се кроз који секунд нашле у врту, где су нас наставили погледом пратити они који се који час раније нису били затекли у кући. Нисмо се превише обазирале на то, већ смо селе за један од оних столова који су били постављени у башти. Јеле смо и уживале у пријатном разговору, неко време саме, а у неком тренутку придружило нам се још пар девојака, нама добро познатих, што из школе, што из виђења. Уживале смо и ћаскале напољу у пријатној летњој вечери, све док једна од њих не пожеле да уђе у кућу, и баци око на парове који су плесали у плесној дворани уз музику која је све време дружења допирала до нас.
„Пошла бих, али не оставља ми се ово друштво”, појаснила је након што нам је рекла своју жељу.
„Онда идемо сви!”, досети се нека од девојака. Мени се, морам признати није баш ишло из ког разлога не знам ни сама, па хтедох да се захвалим на позиву и кажем како ми је ипак најудобније баш ту где сам сад, али нисам, јер ме је моја драга пријатељица на чију сам иницијативу и била ту те вечери, превише добро познавала. Схватила је шта смерам, па ме је пре него што сам ишта успела и да кажем узела за руку, свом снагом повукла ка кући и није желела да ме пусти све док нисмо стигли у салу. Тек тада ме је пустила, и ја сам тада већ поприлично нервозна била тако приморана да останем ту, макар неколико минута из љубазности према групи девојака која ми је до тог тренутка улепшавала вече. Пошто сам већ који минут касније схватила да више нико, па ни моја најдража пријатељица не обраћа превише пажње на мене, одлучила сам да се вратим у башту и наставим да уживам, посматрајући месец и дивећи се звездама. Таман што сам кренула да се пробијам кроз гомилу, осетих да ме неко ухвати за руку и за трен ока изведе на подијум, где су остали баш били започињали валцер, који оркестар само што је, чини ми се био почео да свира. Пренеразих се и уплаших кад схватих ко је то управо покушао на преваран начин да ме “натера” да плешем.
„Ви!”, кренух да викнем, али ми он прекри руком усне.
„Тихо… Госпођице”, рече ми, а мене тада запљусну одвратан мирис мешавине алкохола.
„Како се усуђујете!”, рекох му тада пошто се неколико пута добро уверих да ме очи не варају, већ да предамном стоји онај проклети нитков, онај слаткоречиви адвокат који ми је пре одређеног времена, био распршио све снове о савршеном човеку, принцу на белом коњу који ће ме волети више од свега на свету. О таквом верујем сања свака девојка у младости, али ја захваљујући њему више то, већ неко дуже време нисам допуштала себи. Овим путем му се на тој лекцији дубоко захваљујем, јер да није било њега можда никада не бих спознала шта значи бити стварно вољен и поштован и не бих схватила да новац и углед без душе не значе апсолутно ништа. Но, добро о томе ћу вам већ писати нешто касније, сада вратимо се на тренутак о коме сам малочас говорила.
