7. поглавље
Стајао је, дакле, тај никоговић предамном, али овај пут више ослањајући се телом на мене него на своје ноге. Био је сушта супротност човеку кога сам оне вечери на оном балу у кући свог оца упознала. Сав неуредан, необријан, смрдео је на алкохол, али се идаље трудио да нешто изговори. Преплићући језиком, једва некако је успео да изусти:
„Цело вече!”, рекао је трудећи се да стане на своје ноге –„Гледам вас и размишљам… Шта сам успео да…Изгубим. Опростите..”, успео је некако да изусти једва чујно и кренуо да спушта главу на моја бедра.
„Молим вас!”, викнула сам из свег гласа, покушавајући да га на тај начин дозовем памети, али није вредело. На сву срећу тада, моје пријатељице коначно схватише да нешто није у реду. Направи се гужва и општа пометња. Оне ми притрчаше у помоћ, а готово истовремено испред мене се појави један, млад, висок, атлетски грађен, плавокос, младић обучен у војну униформу. То је све што сам у том тренутку успела да уочим у оноликој гужви која се, као што већ рекох за трен ока направила око нас.
„Да ли вас је овај… Господин узнемиравао?”, упитао ме је, тихим, благим гласом, на шта сам ја климнула главом, а он тад настави – „Не брините, неће више бити у могућности да то чини, дајем вам своју часну реч!”, рече и предаде га неким поприлично корпулентним људима, такође обученим у свечане војне униформе, који га потом изнесоше напоље. Шта је са тим одвратним улицканим адвокатом било касније, никад нисам сазнала, јер никад нисам ни питала нити сам га, на моју велику срећу икада од тада више видела. Након што се тај “посао” са њим како тако успео решити, ја се представих свом спасиоцу и упитах га за име.
„Зовем се Франциско”, рече, па ми се дубоко наклони и понови: „Вама, госпођице на услузи Франциско Русо.
„Хвала вам, господине Русо”, рекла сам љубазно, узвративши му наклон, а затим очима показах својој пријатељици излаз, алудирајући на то да је време да напустимо ту кућу и цео овај немили догађај оставимо иза себе, али пре него што сам успела да направим корак или два, човек који ми је малочас помогао створио се испред мене за трептај ока.
„Пре него што одете госпођице, замолићу вас за овај плес, јер након свега што се издешавало не бих волео да одете тек тако”, рекао је и не сачекавши мој одговор, повео ме ка центру подијума. Насмешила сам му се и заплесала са њим, јер ме је већ био довео пред свршен чин. Тек пошто је нежно био ставио моју руку у своју и почео да води плес, обратила сам пажњу на његове младалачке црте лица, на којима се јасно могла видети одређена доза нечега што ми је указивало на то да овог младића живот није баш увек мазио. Још много времена након тог нашег првог сусрета морало је да протече да бих схватила шта се то увукло у његово лице тако болно и дубоко урезано у његову душу. Но, добро и до те теме доћићемо временом… Идемо редом…
