8. поглавље
Одплесали смо тај један плес и без обзира на то што сам приметила да сам се дубоко загледала у његове плаве попут мора, бистре очи, тако лепе, нежне, пуне саосећања, али опет некако тајанствене, чудне, па пред крај нашег плеса и помало хладне морала сам да се поздравим са њим, да се окренем и одем.
„Испратићу вас”, рекао је пошто се плес завршио и пошли смо заједно ка излазу из салона, а потом и ка излазу из куће, где ме је очигледно, већ неко време, помало нестрпљиво била чекала моја драга пријатељица. Шетала је тамо-амо све док нас није угледала на излазу како један иза другугог излазимо и идемо у њеном правцу. Добро га је одмерила, а мени послала поглед по коме сам јасно могла предпоставити да ће уследити испитивање и пропитивање о новонасталој ситуацији макар само на путу до куће. Пошто смо стигли до ње, Франциско се наклони обема и нас две као по команди кренусмо ка колима, крај којих нас је већ чекао возач спреман да сачека да се сместимо и кренемо. Окренула сам се ка њему, тога се кристално јасно сећам и дан данас, с намером да му се још једном захвалим за онакву реакцију пред оним грозним, пијанм човеком и за то што није дозволио да обузета таквим мислима и под таквом утиском напустим забаву, која је морам признати, док није дошло до овог непријатног догађаја о коме вам управо написах по који ред била сасвим лепо протицала, али он ме предухитри рекавши:
„Желео бих још само толико да пре одласка сазнам ваше име, надам се да сам макар толико заслужио”
Постиђена што се нисам досетила да се представим рекох:
„Хвала вам на свему господине!”, стидљиво и пре него што направих корак који ме је делио од уласка у ауто додадох – „Зовем се Анкица! Анкица Капичић!”, након тога се сместих и кола кренуше, али ја успех да бацим још један летимичан поглед ка њему, видим још један дубоки наклон и чујем:
„Било ми је драго Анкице! Заиста!”, пре него што ми он нестаде из видокруга, а ми кренусмо пут куће пробијајући се кроз пределе на које се већ одавно била спустила тамнина.
