9. поглавље.
На читавом путу назад ка кући дешавало се управо оно што сам наслућивала. Моја драга пријатељица поставила ми је милион и једно питање, након што сам јој баш овако како сам написала вама, испричала дешавања са оним младићем који нас је допратио до аутомобила те вечери.
„Плесали сте? Како ли ми је то промакло…”, почела је да коментарише и погледа зачуђеног и упитног посматра ме.
„То се и ја питам!”, рекла сам покушавајући да задржим озбиљан израз на лицу.
„Допада ти се…”, наставила је не обазирући се на моје речи нимало. – „Видела сам по твом понашању пред њим…”, додала је и заћутала на трен да види хоћу ли се огласити, предпостављам, како то нисам учинила наставила је простреливши ме погледом – „Нећеш ми ништа рећи? Нећеш порећи?”, рече зачуђено.
„Нећу!”, узвратих јој одлучно, трудећи се да јој ни једним својим гестом не покажем да има право.
„Чудно”, рече, више се обраћајући себи него мени – „Ово никако не личи на тебе!”, додаде, гласније, смелије и одлучније обраћајући се овога пута мени.
„Причаш којештарије, драга моја, али не желим о томе да расправљам са тобом, макар не вечерас, зато се не оглашавам.”, рекох јој баш у тренутку када се аутомобил мог оца заустављао покрај њене капије.
„Стигли смо!”, рече шофер и изађе да отвори врата мојој пријатељици, а она која је још увек, рекла бих, била у шоку због начина на који сам реаговала, излазећи рече ми:
„Нисмо још завршили разговор на ову тему мила!”, насмеших се од срца на ове њене речи, а она се чувши да се смејем окрете ка мени и пре него што закорачи у кућу и затвори за собом врата добаци ми још и – „Немој мислити да ћеш се тако лако извући!”
„Знам да нећу!”, узвратих јој кроз смех идаље настојећи да јој не откријем чињеницу да су људи и догађаји који су нас задесили те вечери на мене оставили снажан утисак.
