2. poglavlje
,,Tri puna meseca…”, rekla je, dok je na stočić spuštala šoljicu kafe. – ,,Ne mogu da verujem da nam je trebalo samo tri meseca da dođemo do ostvarenja mog najvećeg sna”, dodala je, dok je sedala u fotelju nasuprot njega.
“Samo… tri meseca nam je trebalo, jer si ti godine trude, krv, znoj i suze uložila u to.”, prokomentarisao je, blago joj se osmehujući.
,,Ne preteruj…”, uzvratila mu je, dok su joj se na licu mogli nazreti tragovi rumenila, ali onog pravog, prirodnog, karakterističnog za stidljive ljude. Uživao je da je gleda takvu, pa je nastavio, iako je dobro znao da ne voli kada je ljudi hvale.
,,Ne preterujem ja nimalo, mlada damo, ti to jako dobro znaš. Rekao sam ti milion puta, a evo ponoviću milion i prvi put – Učinila si đavolski veliku stvar”.
,,A, ja sam tebi, isto toliko, ako ne i više puta rekla, dragi moj, da sam učinila samo ono što sam morala da bih mogla da nastavim dalje sa svojim životom”.
,,Znam, znam”, nastavio je – “i već si me milion puta molila da o tome ne govorim, makar ne na takav način, ali šta ću, jače je od mene”.
,,Uostalom”, dodala je – ,,da se nisi ti onog dana, ne znam ni ja kojim čudom pojavio pred mojim vratima, ništa od ovoga ne bi bilo moguće”.
,,To ne možeš sa sigurnošću znati”. – uzvratio je, ustajući iz fotelje u kojoj je do tog trena bio tako udobno smešten. – ,,Pritom, mnogo sam ti puta za ovih tri meseca ponovio da to što sam se ja ovog dana pred tvojim vratima našao nije nikakvo čudo, već moja znatiželja…”.
,,Znam, znam…”, ponovila je njegove reči, pa čak i pokrete od maločas i dodala – ,,za sve je kriv članak u novinama”.
,,Koliko god bih voleo da nasamo ostanem sa tobom i nastavim ovu konvenciju… Moram da idem, posao zove, draga moja! Izložbu otvaramo sledeće nedelje u ovo vreme”, izgovorio je i pošto je već neko vreme bio dovoljno nagnut i licem okrenut ka njenom, poljubio ju je strasno i ne skidajući osmeh sa lica, krenuo ka vratima.
,,Ako vi tako kažete, poštovani gospodine, organizatoru!” – doviknula mu je – ,,Srećan rad, volim te!”.
“I ja tebe, ljubavi”, uzvratio joj je, pre no što je za sobom zatvorio vrata – ,, Pokušaj da svratiš do galerije popodne, nedostajaćeš mi i suviše u suprotnom”, nije mu ništa odgovorila, ali je znala da će otići.
Iz ovog razgovora koji vam prepričah, a koji se prema mojim saznanjima zaista ovako od reči do reči i odigrao, mogli ste shvatiti da su naša umetnica i njen mladi dobrotvor, već neko vreme u emotivnoj vezi i da je ovo njihovo poznanstvo za kratko vreme izraslo u nešto mnogo jače od puke poslovne saradnje, ali… da li je sve tako bajno i sjajno u ovoj priči, tek ćemo imati prilike da vidimo i čujemo.
Ako do sada niste shvatili, mada verujem da jeste, priču o ovo dvoje mladih i zaljubljenih ljudi, priča vam neko treći, ko je na neki način uvek bio tu za njih i uz njih (bili oni svesni toga ili ne). A, ko sam to ja? Saznaćete, možda u nekom trenutku tokom ove priče, zato pažljivo čitajte, pa možda shvatite i pre nego vam bilo šta o tome kažem.
Nego, gde ono stadoh… Aa, da, naša, draga umetnica, ostala je da u svojoj fotelji razmišlja o svojoj novopečenoj ljubavi, a on, organizator, otišao je da ostvari njen najveći san.
Kako su se naši golupčići upoznali, već ste imali prilike da pročitate, ali kako su otpočeli emotivnu vezu, to ste mogli pretpostaviti samo u slučaju da ste čitajući tekst poželeli da se ova priča razvije u tom smeru. Ukoliko vas ima takvih – čestitam, imali ste dobar osećaj, a ukoliko ne, žao mi je što vaša očekivanja nisu ispunjena. Sve se to desilo brzinom svetlosti, neko bi rekao, ali ja sam zagovornik toga da nije bitno koliko dugo poznajete nekoga da biste se odlučili na takav korak, već kako se taj neko prema vama ophodi, pa iz tog razloga ovde stajem u njihovu odbranu.
U početku, viđali su se samo da bi dogovarali detalje izložbe naše drage umetnice, ali za kratak vremenski period to više nije bila jedina tema njihovog razgovora. Šta više, već nakon drugog meseca priprema, postala je sporedna, iako su oni sve više i više vremena provodili zajedno. Prvo je iz poslovnih tema izašao on.
,,Moja majka, takođe je bila slikarka, nisam vam rekao to”, prokomentarisao je kratko, jednom prilikom, dok su u umetničinom stanu birali slike koje će biti izložene u galeriji. – ,,Lokal u kome će izložba vaših slika biti postavljena, kupio sam i pretvorio u galeriju, njoj u čast”.
,,Nisam imala čast da čujem to od vas ranije”, odgovorila mu je.
,,Niste, jer nikada ranije nisam imao potrebu da nekome ovo kažem”.
,,Zašto onda, baš sada meni sve ovo govorite?”, upitala ga je, prelazeći pogledom po platnu sa koga ju je gledala ptica Feniks.
,,Zato što…”, otpočeo je pošto joj je prišao sasvim blizu – ,,Postoji nešto u vama što me neodoljivo podseća na moju majku, ženu koju sam voleo najviše na svetu”. Toga dana njihov odnos, jednom zauvek počeo je da se menja i iz strogo poslovnog prerasta u nešto, mnogo, mnogo važnije i jače.
Eto, tako vam je dragi moji, priča ovo dvoje mladih otpočela, a kako se i da li se uopšte završila, ispričaću vam nekom drugom prilikom, jer… kasno je, a ima podosta da se priča, zato, budite strpljivi i ostajte mi zdravo, a ja ću vam se ponovo javiti, čim mi to mogućnosti i obaveze dopuste.
