4. poglavlje
Sve što je čula tog petka uveče, prećutala je. Umesto da napravi scenu ili se samo okrene i ode, naša umetnica navukla je najlepši mogući osmeh na svoje lice i uljudno, naizgled smireno pokucala na vrata kancelarije čoveka u kome je do pre samo par trenutaka videla sve. – ,,On je bio moje utočište, moje sklonište od tuge, dar sa neba“, govorila je – ,,U njemu sam videla šansu za neki novi početak, za bolji i srećniji život u kom će me neko voleti zbog toga ko sam, a ne zbog onoga što sam. Uostalom…“, dodala je, jednom prilikom u mom prisustvu – ,,Upravo zato su me toliko povredile reči koje sam te proklete večeri čula da sam istog momenta poželela i osmislila osvetu“. Lica ovo dvoje nesrećnika prebledela su, kada se na vratima začulo kucanje. Ona to, naravno, nije mogla odmah da vidi, ali je mogla da čuje tišinu koja je nakon njenog postupka nastala, mogla je da oseti njihove unezverene poglede uprete ka vratima i paniku u glasu svog voljenog, dok je jedva čujnim glasom izgovarao – ,,Napred“. Ne odugovlačivši previše, ušla je i nasmejana prišla, prvo njemu. Poslednje atome svoje snage iskoristila je da ga zagrli i poljubi – ,,Od tog trenutka“, rekla mi je – ,,Sve je išlo mnogo brže i lakše, jer su oboje, nakon takvog mog čina bili sigurni da nisam čula ništa što se ticalo njihovog malopređašnjeg razgovora. Panične izraze na njihovim licima, brzinom svetlosti zamenili su izrazi olakšanja. Odahnuli su, u pravom smislu te reči, što je za mene bio znak da sam na pravi način započela svoju prljavu igru. Važno je da znaš…“, dodala je, gledajući me pravo u oči, nakon par trenutaka tišine, koja je među nama najednom zavladala – ,,Da sam tu igru, započela za život, a ne za smrt“. Uplaših se kad čuh ove reči i poželeh da joj kažem da malo otvorenije, sa više detalja govori o tome samnom, ali nisam. Na mesto toga odabrah da ni reč o tome ne izgovorim, jer dalo se primetiti po njenim pokretima i pogledima koje mi je s vremena na vreme upućivala da za dalji razgovor na ovu temu, nije bila spremna. ,,Nećeš pitati…?“, počela je rečenicu, malo nakon reči koje vam preneh, sećam se. Umesto odgovora ja tad odmahnuh glavom i rekoh naposletku – ,,Kad budeš bila spremna, sama ćeš mi reći, onda ću znati i… shvatiti, sve što bi trebalo da znam i shvatim“. Za to prohladno, zimsko popodne, u kom se ovaj razgovor zbio, priča je bila završena, ali nije prošlo mnogo, a naša draga umetnica mi je ispričala i ostatak priče, počevši od napora koje je uložila za realizaciju svog plana, pa sve do kraja, odnosno do trenutka u kom se nalazimo sad. Naravno, u fragmentima, deo po deo, baš onako, kako ja prepričavam vama.
