5. poglavlje
,,Pošto sam njemu oči zamazala“, nastavila je samoinicijativno da govori, desetak dana nakon našeg poslednjeg razgovora koji se ove teme ticao – ,,Nju sam ljubazno pozdravila i predstavila se. – ,,Drago mi je! Mnogo toga lepog sam imala prilike da čujem, ali i pročitam o vama, gospođice“, uzvratila mi je. – ,,Ja sam dugogodišnja prijateljica ovog ovde prisutnog, gospodina, ali i vaša koleginica.“ Osmehnula sam joj se i sela sa njima za isti sto“. „Tako je, dakle“, počeh ja, nakon što čuh ove reči – ,,Tvoja igra počela“. Klimnula je i bez previše odugovlačenja, nastavila – ,,Dok sam slušala njene hvalospeve o mom tadašnjem dragom, dok sam slušala koliko sreće imam što mi je baš on od svih ljudi na svetu ušao u život, ali i njegovu priču o tome kako je on zaprvo taj koji je srećnik što me ima u životu i kako je zahvalan nebesima i sudbini, želudac mi se prevrtao u stomaku. Sve veća muka mi je pripadala svakom njihovom novoizgovorenom rečju koju su, razume se, pratili lažni osmesi. Mislila sam da ću umreti. Mislila sam da će to biti najgora stvar koju ću posle nesreće i prihvatanja činjenice da sam ostala doživotni invalid, doživeti“. – ,,A nije bila?“, upitah bez razmišljanja. – ,,Nažalost nije“, – uzvratila mi je kratko i otišla po bocu vina, jer očito o ovome trezna, iako je svim srcem želela, nije mogla da priča. Kao po običaju donela je dve čaše i punu, neotvorenu flašu vranca. Na moje oči ju je otvorila, u obe čaše sipala koliko je mislila da treba za početak i pošto se kucnusmo i otpismo malo nastavila – ,,Nakon tog ,,divnog“, razgovora u troje, poželeo je da me povede kući“. – ,,Svojoj kući?“, ponovnih i gotovo odskočih iz fotelje u kojoj uglavnom sedeh za vreme većine naših razgovora. Klimnula je. ,,I, pošla si?“, vrisnuh, razrogačenih očiju je posmatrajući. – ,,Pa s obzirom na to da sam tačno znala šta želim da postignem onim što sam te večeri ispanirala, nisam imala drugi izbor. I da, pre nego što pitaš, reći ću ti sama, ali pokušaj da se ne onesvestiš, važi?“, rekla mi je, a ja pošto već naslutih šta ću čuti, dohvatih rukom čašu punu vina koja sve vreme stajaše predamnom i čim čuh kako izgovara – ,,Proveli smo tu noć zajedno“, otpih dobar gutljaj. – ,,Kako si mogla?“, zavapih – ,, Kako si mogla to sebi da uradiš? Kako si mogla da budeš tako prisna sa tim čovekom, znajući da ti je uništio život i da još pride ćuti o tome?“. – Jednostavno je.“, uzvratila mi je, kao iz topa – ,,Želela sam da ga kad završim sa svim što sam isplanirala, dovedem do ludila. Želela sam da oseti bar malo boli i povređenosti koju sam osetila ja onog trenutka kada sam saznala istinu. Želela sam da pati, ma… Želela sam osvetu. Najbolniju moguću osvetu“. – Mislila si da ćeš tako ponovo dobiti mir?, upirah je – ,,Mhm“, promrmljala je kratko – ,,I jesi li?“, nastavnih. Umesto odgovora ovoga puta je zaćutala i te večeri više o tome ni reč nije progovorila, samo je ćutala i čašu po čašu zajedno sa mnom ispijala. Na kraju, pre nego što je popila i poslednju kap vina iz do skoro pune boce, rekla mi je samo – ,,Uradila sam to jer, bila sam ubeđena da, ako postupim drugačije, ako mu oprostim, a ne kaznim, neću moći da nastavim život dalje“. Nakon ovih reči sve mi je postalo jasno, mada tada još uvek ne znadoh sve detalje ove priče. Bez postavljanja suvišnih pitanja uzeh je u naručje i odnesoh u krevet. Kroz par minuta, već je bila zaspala, a ja? Ja stadoh da je neko vreme posmatram, no ubrzo i meni dođe san na oči, pa umesto da krenem svojoj kući, kako isprva planirah, ostadoh da ležim pored nje i čekam sledeću šansu da do kraja posložim kockice koje sačinjavaše njenu priču.
