2. Da bi došli do ,,kraja” moramo se vratiti na početak
,,Moje ime, prijatelju…”, zavapio je, dok sam se ja meškoljio, pokušavajući da se udobno smestim, u stolici nasuprot onoj u kojoj je on sedeo – ,,U ovoj priči nije ni najmanje bitno”.
,,Ali, pre nego što smo zvanično započeli ovaj razgovor, gospodine”, uzvratih mu – ,,Vi rekoste da želite da se vratite na početak, da bi svoju priču ispričali i na pravi način je priveli kraju”, parafrazirao sam.
“Jesam, rekao sam, to vam ne sporim, ali recite vi meni sada, zašto svaka priča mora otpočeti nečijim imenom i prezimenom?”. Pošto na postavljeno mi pitanje nisam imao adekvatan odgovor, samo sam slegao ramenima, a on je tada samoinicijativno nastavio da govori. – ,,Mislim da je za ovu priču mnogo važnije kako sam i u kakvom okruženju rastao, od samog imena koje su za mene izabrali ljudi koje sam poznavao kao svoje roditelje”. – reče u jednom dahu, pa posle kraće pauze dodade – ,,Ono što pokušavam da kažem, mladiću, jeste da sam ja samo jedan u nizu običnih smrtnika, sa sudbinom kakvu je proživelo i doživelo, ko zna koliko hiljada ljudi na ovoj planeti”.
,,Poruka primljena!”, rekoh mu – “Kad je već tako, gospodine recite mi, kako je otpočela vaša priča na ovoj planeti?”.
,,Ne baš najlepše da vam iskreno kažem”, izgovorio je i posegao za plastičnom čašom koja je do vrha bila napunjena vodom i donešena, po njegovoj želji, koji minut pre početka zvaničnog dela našeg razgovora. Lagano, bez bilo kakve žurbe ispio je poveći gutljaj, pa nastavio. – ,,Neko je morao da nastrada, da bih ja preživeo i poživeo koju godinu na ovoj planeti.”, objasnio je u jednom dahu i nakon kraće pauze, tiho promrmljao (više za sebe, no da ga ja čujem). – ,,To je bila moja majka…”. Nakon što je čovek koji je sedeo preko puta mene izgovorio ove reči, nastala je, najneprijatnija i najduža tišina u mom životu. Činilo mi se da su prošli sati pre nego što je ponovo progovorio. – ,,Moja, jadna majka, izdahnula je minut ili dva nakon što je mene starica koja joj je pomagala da se porodi izvadila iz njene utrobe”, pojasnio je, pa, kao što je činio često puta tokom našeg razgovora, dodao – ,,Tako su mi makar, mnogo godina kasnije, neke žene koje su se tu našle, kao ispomoć mojoj majci i toj starici, jednom prilikom ispričale”. Želeo sam svašta da ga pitam. Zanimalo me je, kako se osećao nakon saznanja da je njegova majka umrla, ubrzo pošto je njega rodila. Imao sam želju da ga pitam da li je ikada osećao krivicu, dok je o tome razmišljao. Pitao sam se, da li je sada oseća. Zaista jesam, ali sam ovoga puta odlučio, da tom čoveku ne postavljam nikakva pitanja i potpitanja. Odlučio sam da ga pustim da on sam ispriča svoju priču, iako to nije bila odlika koja me je inače krasila. Zaprvo, uobičajena praksa je bila sasvim drugačija. Skoro svim svojim sagovornicima ja sam postavljao pitanja i potpitanja, a oni davali, neki koncizne, a neki opširne odgovore, potpuno ili delimično (ne) vezane za teme naših razgovora. No, kao što rekoh, imao sam osećaj da bi ovaj razgovor za mene mogao imati mnogo veću vrednost i važnost od svih intervijua koje sam do tog trenutka u svom životu ,,uradio”, a čiji je glavni zadatak i ideja u samom početku bila dobra prodaja novog broja novina u kojima sam, kao urednik, tih sedamdesetih godina, (kada se uostalom čitav ovaj događa i zbio), radio, pa sam svog sagovornika pustio da ga vodi i našao se ,,samo” u poziciji slušaoca. Tok misli u trenucima, kada se on događao, u mojoj glavi tekao je baš ovako, kako vam govorim. Taj tok, prekinuo je, u nekom trenutku upravo on, moj sagovornik, rečima – ,,Verujem da se sada pitate, kako sam se osećao kad sam saznao istinu…”, u znak potvrde, klimnuo sam glavom, a on je, odmah nakon toga nastavio da govori. – ,,Krivio sam sebe i razmišljao da sa sobom učinim užasne… grozne stvari, prijatelju moj mladi, ali… o tome ćemo pričati prilikom našeg narednog susreta, jer…”, zaćutao je nakratko, da bi u nekom trenutku, dodao – ,,Koliko sam shvatio, ovu priču ne želite objaviti u celosti, već je želite objavljivati parcijalno?”, pogledao me je značajno, nakon ovih reči, a pošto sam ja, ponovo, potvrdno klimnuo glavom u njegovom pravcu i promrmljao kratko – ..Tako je, gospodine”, nastavio je. – ,,Pošto je već tako…”,uzvratio je, pa ispio i poslednju kap vode, iz čaše koja je sve vreme stajala na stoćiću za kojim smo sedeli, njemu na dohvat ruke – ,,Reći ću vam još i to, da je moja sestra u trenutku moga rođenja i smrti žene koja nas je oboje rodila, imala svega dvanaest godina i da je ona, tako malena, preuzela potpunu brigu o svom bratu, tada tek rođenoj bebi, to jest meni.”, dodao je, ustao, odvojio se od stola i krenuo ka vratima. Pre nego što je pokucao na vrata i uzviknuo – ,,Straža”, pogledao je, još jednom u mom pravcu i prozborio – ,,Eto, to vam je priča o početku mog života”. U trenutku u kom sam pomislio da je našem razgovoru, makar za to prvo naše viđenje došao kraj i bio spreman da uzviknem – ,,Do našeg sledećeg viđenja!”, on je nastavio. – ,,Još nešto”, rekao je, a ja sam ga pogledao tada, možda i zainteresovanije, nego ikada, tokom našeg do tadašnjeg razgovora – ,,Nemojte me, molim vas, više nikada nazvati gospodinom jer, ako sam nekada to i bio, mada, iskreno da vam kažem, mislim da nisam, prestao sam da budem, onoga trenutka kada sam postao ubica…”, zatim se okrenuo i kao da je neko lupio dlanom o dlan, zajedno sa stražarem koji je po njega došao, izgubio iz mog vidokruga.
