3. Tajna je u načinu razmišljanja i pogledu na svet
,Ako me pamet još uvek dobro služi, mladiću…“, započeo je naš razgovor moj sagovornik – ,,Pre otprilike mesec dana, ja sam na naš razgovor stavio tri tačke i to pričom o svom rođenju, je li tako?“, klimnuo sam, nakon što sam se ponovo našao u poziciji slušaoca, koju vam opisah nešto ranije.
,,Upravo tako, gosp…“, htedoh da izustim, pa, pošto mi u ušima odzvoniše njegove reči s kraja našeg pređašnjeg razgovora, rekoh – ,,prijatelju“, on, takođe klimnu u mom pravcu, pa nastavi.
,,Šta se zbivalo u vremenskom periodu moje najranije mladosti, dok sam još beba bio to vam, mladiću moj, nažalost ili na sreću, ne mogu reći…“.
,,Razumljivo…“, promrmljah, te iskoristih priliku da se u razgovor uključim koliko-toliko, ali, ne obazirući se previše na moje reči, on ispi gutljaj vode i nastavi tamo gde je prestao govoriti.
,,No, mogu vam reći da, moja prva sećanja ni najmanje nisu bila lepa…“, reče i zastade za trenutak, taman toliko da sam od radoznalosti morao obrvu da podignem i – ,,Voleo bih znati, kakvo je to prvo, za vas tako bolno sečanje…“, izgovorim – ,,Naravno, samo ako to za vas ne bi bilo isuviše bolno“.
,,Bilo bolno ili ne, ovde smo da čujete čitavu priču“, uzvrati mi – ,,Ako vam ne budem ispričao sve, ni vi, a ni ljudi koji ovu priču budu videli, možda neće shvatiti kako i zašto je do ovoga došlo, zato…“, zastao je i nakašljao se, ispio jedan gutljaj vode, koja ga je i ovoga puta na istom mestu čekala, pa, tek onda nastavio – ,,Budite strpljivi, ćutite, slušajte i ako primetite da sam se previše zaneo i udaljio od teme našeg razgovora, slobodno mi to recite ili pitajte ono što morate da bi me na pravu putanju vratili“, klimnuo sam i brzo izgovorio ,,U redu!“, jer mi nije ostavio ni vremena, ni prostora za bilo šta više. – ,,Slika koja mi padne na um, kada govorimo o prvom sećanju jeste moj otac koji se pijan tetura, psuje i usput iz ko zna kog razloga udara moju sestru.“, izustio je odmah zamnom, a ja sam ostao da, u čudu, potpuno nem, posmatram njegovo lice, na kome su se još samo mogli nazreti tragovi tuge i umora.
,,Izvinite, prijatelju…“, krenuh da izgovorim, u nameri da ga nešto pitam, ali mi on ne dozvoli.
,,Ako vas zanima da li je moj otac oduvek bio notorni alkoholičar i siledžija, mladiću“, reče mi – ,,Odmah ću vam reći da koliko znam, doduše samo iz priča koje sam slušao od svoje seste, on je to postao, nakon majčine smrti. ,,Do toga dana, kada si ti rođen maleni“, rekla mi je jednom – ,,Ta osoba koju nazivamo ocem bila je potpuno drugačija od ove koju sada poznajemo“. Iskreno da vam kažem, ni tada, kao dečačiću od svega 15 leta, a bogami ni sada, kao zrelom čoveku 45 godina starom, nije mi bilo, niti će mi ikada biti jasno, kako životne okolnosti mogu od dobrog i požrtvovanog supruga i oca, napraviti užasno stvorenje, monstruma koji ne mari ni za šta i ni za koga na ovom svetu, sem za sebe“.
,,Ljudi su slabašna stvorenja“, rekoh mu – ,,Pod pritiskom, skrhani bolom, u okovima tuge, okruženi strahovima, mi, ljudi, skloni smo da uradimo svašta ne bi li sebi ,,olakšali“, život“.
,,Istina…“, uzvrati – ,,Slab će čovek, u svojoj muci i slabosti posegnuti za porocima i u njima će tražiti spas“.
,,A, borac će, šta god da ga u životu snađe uvek naći način da ispliva“, nadovezah se.
,,U životu oba ova tipa ljudi“, zaključi on – ,,Ima, uvek je bilo i uvek će biti uspona i padova, lakših i težih perioda, boljih i gorih dana…“
,,Dakle“, izgovorih, ovoga puta ja – ,,Tajna je u načinu razmišljanja i pogledu na svet“.
,,Upravo to je ono što sam želeo da vam kažem.“, reče mi tada, a ja, sav ponosan što shvatih poentu našeg današnjeg razgovora, činilo mi se da sam mogao poleteti od radosti i ushićenja. – ,,Nažalost“, – nastavi – ,,Ja sam bio primoran da poprilično rano shvatim i prihvatim to, kao i činjenicu da taj čovek, koga sam često puta nevoljno nazivao svojim ocem, pripada ovoj prvoj grupi“.
,,Žao mi je“, prozborio sam tiho, a on, ponovo, kao i obično ne obazirući se previše na moje reči nastavi da govori. – ,,Da nije bio takav, kakav jeste, ja možda danas ne bih bio ovo što sam“, više sebi u bradu, nego što se obraćao meni. I, jesam i nisam razumeo ove njegove reči, da vam iskreno kažem… Imao sam gomilu pitanja i potpitanja na ovu temu, no, pošto on ubrzo dodade – ,,O tome ćete nešto više čuti prilikom našeg idućeg susreta, mladiću“, bio sam primoram ih prećutim, pozdravim se sa svojim sagovornikom i odem.
,,Umoran sam“, reče mi, pre nego je pozvao stražu – ,,Razmišljanje i razgovor o svemu ovome ne donosi mi ništa dobro, ali moram da govorim o ovome jer, želim da ljudi koji su prošli ili prolaze kroz nešto slično čuju moj, a samim tim i glas moje sestre, zato vidimo se uskoro“.
,,Drago mi je da vam mogu pomoći u ostvarivanju ove želje“, uspeo sam da izustim pre nego što ga, na moje oči, stražari povedoše u njegove odaje, kako je, on sam često nazivao ćeliju u kojoj je bio smešten.
,,Do našeg sledećeg susreta“ – uzviknu, dok se već polako gubio iz mog vidokruga – ,,Ostajte mi zdravo!“.
,,Vi takođe“, pomislih da mu kažem – ,,I, čuvajte se“, ali ne stigoh, jer on, zajedno sa čuvarima, tako brzo dođe do kraja hodnika i nestade sa mog vidnog polja da, meni ne preosta ništa drugo, nego da se okrenem i odem dalje da izvršavam svoje obaveze i strpljivo sačekam naš sledeći susret.
